ИНТЕРВЈУ Редитељ Никола Завишић: Премијером комада „Косовски циклус“ НП Приштина са сценом измештеном у Грачаницу отворило нову сезону

Објављено: 14.10.2025 17:07

Ми смо поприлично изгубљени, али док год постоји идеја да можемо и покушавамо са се пронађемо, дотле и постојимо. Безнађе не сме да нас надвлада у било којим околностима – и околностима закључаног Народног позоришта у Београду и околностима аутократије која доводи до потпуног разбуцавања идеје смисла.

Мислим да споменици који остали, а то је усмена епска поезија која се пренела до данас, и ти манастири који стоје већ миленијум скоро, ипак надјачавају сваку тренутну глупост и слабост. Само треба издржати. Нисам фаталиста, али сам некако у идеји да ако треба сто година, нека буде и сто година, нема везе, нека праунуци наши истерају неку правду, па ћемо сви бити срећни, иако нисмо ту.

Мислим да гледано у годинама ретко шта може да се реши, али кроз време нека истина мора, али мора да буде задовољена. Макар на који начин – каже у разговору за Данас Никола Завишић, позоришни редитељ. сценограф, дизајнер светла, драматург и педагог.

Премијером комада „Косовски циклус“ у коме је потписао режију, адаптацију текста и дизајн светла, Народно позориште Приштина на сцени измештеној у Грачаницу, званично је 8. октобра отворило нову уметничку сезону и обележило 77 година рада.

Прва реприза одржана је у Зубином Потоку.

У интервју са Николом Завишићем тема су изазови – од новог, модерног ишчитавања српске народе епске поезије такорећи на месту на коме је рођена до затварања Народног позоришта у Београду у коме је представа „Косовски циклус“ припремана.

Из чије идеје је настао комад?

– Идеја је моја, а избор песама био је заједнички. Прочитали смо бар 250 песама и онда гледали да направимо микс најбољих по принципу оно што сви знају и мало оних које не знају многи људи. Тај спој познатог и непознатог спонтано се направио јер нисмо ни хтели да стварамо неку наративну структуру. Свако наметање наратива епској поезији је сумануто кад она сама по себи нема наратив. То је више емотивно-духовни наратив који смо желели да истакнемо, а који се опет са натписом деспота Стефана Лазаревића на каменом споменику на Газиместану сам наметнуо. Ако ћемо да оголимо ствар, то је тај споменик који говори – прича песме и враћа се сам у себе, у тај камен који је сведок протока времена.

Колико је изазовно било то што је сцена физички у близини споменика деспота Стефана Лазаревића?

– Веома изазовно. До те сцене данас није тако лако доћи. То је парадоксално, али тако је.

Колико је „оптерећење“ било и то што је „Косовски циклус“ рађен и изведен баш у Грачаници?

– Ми смо у ствари радили у Београду, у сад „окупираном“ Народном позоришту из ког смо са пробама изашли овде тачно на прелому кад се то затварање десило. У Грачаници је био карантин у смислу сви су глумци и техника били ту све време, што је луксуз ког нема практично нигде другде. Сцена је само твоја – не игра се ништа друго, има времена да фино, како треба „наместиш“ комад који смо временски дуго радили. Имали смо четири месеца активних проба.

С обзиром на околности, на штрајкове, на хаос који се дешава, ја сам узео себи луксуз да могу намерно да продужавам процесе како бих главу сачувао у креацији и како не бих губио енергију на безнађе које често наступа у уметничким круговима. Свако мало смењују се експлозија оптимизма и безнађе. Успевао сам да кроз креативне процесе, поготово кроз „Косовски циклус“, ту енергију некако усмерим ка неком смислу. То нам је стварно био и ментални азил од дешавања, али и још дубље учешће у дешавањима јер смо се бавили нечим што је претекло из прошлости – усменим спомеником културуре што епска поезија јесте, а који је и дан данас ту. Тај дуг, плодотворан и креативан рад довео је до премијере која је била тачно онаква какву смо желели.

Кроз реч, покрет, музику, комад трага за дубљим смислом, симболиком и поруком епског наслеђа. У ком су сегменту тог „Косовског циклуса“ данас и Косово и ми сви са њим?

– То је доста дубоко и широко питање. Мислим да је важно да се управо овде са сцене на неки начин макар фиктивно постави идентитет, ако га нема правно-формално. Мени је било важно да своју другу представу коју радим директно по епским песмама, прву сам радио 2010. и звала се „Море“, поставим баш овде. Овде то много дубље одзвања јер су ти људи на сцени готово сви рођени овде на Косову. И кад говоре ту епску поезију она их се стварно тиче географски, духовно и душевно.

То је нешто што припада њиховом идентитету и то се другачије осећа него кад се то ради у остатку Србије која није директно везана за локалитет, где то јесте донекле важно… Овде сам и ја по први пут размишљао о томе. Отишао сам и у манастир Грачаницу, иако нисам верник, али јако поштујем веру као и идеју и поштујем манастире због тога што су споменик културе који не умире и траје много дуже од других споменика који су једнократни. Некако сам се спојио са тим и по први пут заиста разумео стихове Васка Попе „Косово поље“ које Дукат пева: „Поље као ниједно, Над њим небо, Под њим небо“…

Да ли мислите да се све оно што се дешава на КиМ и околности у којима ради НП Приштина враћа остаку Србије са другим врстама забране и ограничења?

– Да и то је јако чудно зато што та ограничења и забране долазе од људи који су наши и наводно се боре да Срби овде буду слободни. Јако је велики парадокс у питању. То је баш дугачка тема јер сам у разговору са обичним људима одавде са Косова долазио до неких документаристички толико снажних утисака да то просто баш морам да „сварим“.

То је све не амбивалентно, него тривалетно, четворовалентно, толико је везано за разне струје овде, за разне струје са албанске стране, потпуно је један велики лавиринт, смеша свега. За најобичнијег могућег човека који жели да живи нормално ужасно је тешко да се у свему томе снађе.

Зашто се комад завршава баш са песмом „Смрт мајке Југовића“?

– Зато што нам је то најболнија тачка комада, без обзира што историјски ништа није тачно. Али, очигледно је да је народни песник то кроз генерације створио како би у жижној тачки сагледао сву нашу пропаст – нестајање младости, будућности, снаге. То је заиста, како ми се чини, сеизмолошка тачка нашег страдања. Зато ови стихови затварају представу поред текста записа деспота Стефана на камену који иде после њих, јер тако мора.

Чему толико „магле“ у представи?

– Магла свуда, магла око нас.

Озбиљан аларм и позоришна герила

Какве су Ваше процене, да ли ће се затварање позоришта у Србији без КиМ завршити на НП у Београду?

– Ја се надам неће десити ништа слично и да ће се НП што пре пустити. Имам утисак да ће то морати повољно да се реши је НП у Београду заиста стуб наше културе. Какво год да је, хтели ми то или не, оно је стуб наше културе и кад се оно симболички укине из било ког разлога то је озбиљан аларм. Искрено се надам да ће то питање да се реши брзо, да ће се схватити да је то бесмислено и да ће га пустити поново у рад, чак и уколико је истина то за противпожарну заштиту.

Већ смо довољно о томе чули, али не и зашто то није преко лета урађено, имало је толико времена. У сваком случају, имам утисак да притисак јавности бити довољно снажан да оповргне идеју да се позориште и даље држи затвореним, јер је то потпуно сумануто. У супротном, позориште може и мора да постане герила, да се врати у средњи век и поново буде путујуће народно позориште док се опет не отвори његова сцена.

Извор: www.danas.rs