Представа „Косовски циклус“ имала је у октобру своју премијеру у Грачаници, а пре неколико дана гледали смо је и на гостовању у Народном позоришту у Београду. Ова изведба је свакако желела да побегне од два искушења: од патоса и глорификовања Косовског боја и његове жртве, као и од неке врсте деконструкције читаве приче, која би онда отишла или у иронију или у неразумљивост. Жанровски, „Косовски циклус“ из Грачанице је нека врста комбинације рецитала, перформанса и савременог плеса, али суштински у средишту ове саге налази се преиспитивање темељних човекових питања између неба и земље. Или, како каже редитељ Завишић, „ова представа није ни традиционална ни конвенционална, има свој позоришни језик који је настао само за ову прилику, као покушај реинтерпретације нечег што по правилу знамо још из основне школе. То није ни национална пропаганда ни критика патриотизма, већ покушај сагледавања прошлости у данашњој визури“, каже Завишић.

У сличној позицији се пре десетак година налазио и словеначки редитељ Јернеј Лоренци, који је на тему Косовског циклуса у Народном позоришту у Београду, у сарадњи са Битеф театром, поставио представу „Царство небеско“, рекавши како га у песмама о Косову интересује оно између приповедања и проповедања, оно људско између хероја и жртве, између историје и лирике. У тој Лоренцијевој представи сами глумци на сцени праве анкету међу собом шта они знају, шта мисле и шта им значи Бој на Косову, док је редитељ овог новог „Косовског циклуса“, Завишић, такву врсту уличне социологије могао да примени у разговора са народом, на лицу места. Завишић преноси импресије из Грачанице: „То је све не амбивалентно, него тривалентно, четворовалентно, толико је везано за разне струје овде, за разне струје са албанске стране, потпуно је један велики лавиринт, смеша свега. За најобичнијег могућег човека који жели да живи нормално, ужасно је тешко да се у свему томе снађе.“

Зато, током ове најновије верзије „Косовског циклуса“ на моменте заиста мислимо да се налазимо усред античке драме, међу шекспиријанским ликовима или у некој врсти српске Махабхарате, али стародревни патос јесте супстанца, али није смисао ове представе. Или, како каже директор позоришта из Грачанице Предраг Радоњић, „желели смо да се преиспитамо шта нам те тешке речи од пре 600 и више година значе данас“. Ако би требало тражити неку историјско-егзистенцијалну димензију стихова у песмама „Косовског циклуса“ које чујемо у овој представи, онда су то они тренуци у којима су Срби, који су на једној страни јуначки изгинули у тој бици – на другој страни били сами себи највећи непријатељи. На сцени чујемо стихове које су слепи гуслари преносили вековима, како горостас јунаци шићарџијски подваљују једни другима, како отимају ђевојке, жене и драгане, како се браћа за вратове хватају, ко сме а ко не сме да полаже право на власт и на земљу и како се зла крв генерацијама умирити не може. У том смислу треба се присетити недавне представе Крушевачког позоришта, „Мати“, према тексту „Косовски мит“ Светлане Слапшак, у режији Марка Торлаковића, о Милици, супрузи кнеза Лазара, и о другим женама средњовековне Србије, које су у некој врсти немогуће мисије, уз огромна одрицања и жртве, на мишиће успеле да одрже мир на овим просторима пуних тринаест година након Косовског боја.

Оно што, међутим, Завишићева представа „Косовски циклус“, нажалост, не потцртава довољно јесте кључно важни Косовски завет кнеза Лазара. То ипак није тек накнадна идеолошка интерпретација, него историјска чињеница која је, шта год ко мислио о томе, уткана у српски културни кодекс све до данас. Кнез Лазар је пред битку заиста изабрао царство небеско а не царство земаљско. Шта је то Косовски завет? Како га објашњава Јана Алексић са Института за књижевност и уметност у Београду, то је одговор на дилему шта да урадимо у тренутку највеће опасности а да при томе останемо људи, верни сами себи и националној идеји у најбољем смислу те речи. Остати веран себи значи пливати против струје, у најгорим тренуцима то значи страдати, и на Косову, и у Првом и у Другом светском рату, уместо да се са непријатељем направи компромис, који краткорочно може бити политички пожељан, али дугорочно, носи ризик губљења културног идентитета, па и однарођивања, сматра Јана Алексић. Историјска чињеница јесте да су Турци нудили, у дугом процесу међусобних компликованих односа, да Србија буде турска вазална држава, али Лазар је то одбио. Да је пристао, Боја на Косову не би било, али би без сумње било неких других последица…

Можда је највећа вредност представе „Косовски циклус“ у режији Николе Завишића у њеној значајној уметничкој фантазији и поетској свежини њених стихова. Тај стародревни језик, смисао, тежина и значај читаве приче нису у овој представи нимало посути прашином: љубав, част, искушење, издаја, зло, мржња, пожртвовање – питања су која и данас видимо свуда око нас. У представи има пуно песме и плеса, но оно што је за њу карактеристично јесте трансформација, уметничко стапање. Те речи народне епике, заједно са музиком и сценском динамиком, својом унутрашњом снагом пробијају плафон само једне, вербалне димензије, и претварају се заједно са живим телима глумаца у покрету у тродимензионалне грађевине које зраче уметничком снагом, историјским сећањем и егзистенцијалним смислом, вредним и за наше доба.