Оливера Ђорђевић, редитељка: Наш "Балкански шпијун" је горка комедија, као ово што живимо данас

Објављено: 17.03.2026 12:40

У нашем позоришту, до ње, нема бољег "доктора" за комедију. Она је и редитељка која помно прати младе таленте и непогрешиво их ангажује у својим представама, а својевремено је као директорка Драме НП Суботица умела да "мазне" најбоље дипломце са новосадске Академије уметности и упосли их на том позоришном северу. Режирала је од Сомбора, преко Београда (где се тренутно у НП игра њена "Централа за хумор" – најбоља представа сезоне тог театра), до Грачанице и Новог Пазара.

У Новом Саду се, у Позоришту младих, на карту више играју њени "Хајдуци", а Ђорђевић је ових дана поново у граду у којем је студирала, сада у Новосадском позоришту/Ујвидеки Сзинхаз, где режира свог другог Душана Ковачевића у две године. Први је био у Осијеку, где су људи у редовима чекали да би видели њене урнебесне "Маратонце", а овај нови је "Балкански шпијун", који ће премијерно бити изведен 27. марта.

Позоришни осећај за будућност

Пажљивији хроничари позоришног живота у нас памте да су се Оливера Ђорђевић и тадашња управница НП Суботица Љубица Ристовски прве одважиле да позову Оливера Фрљића да ради у Србији, након што је својим "Турбофолком" разбуцао Позорје, а потом са суботичким “Кукавичлуком” победио на Стеријином, 2011. године.

Вечно актуелни параноик Илија Чворовић, у извођењу Арона Балажа, већ је у најави интригантно. Глумци се радују добрим редитељима, а како се редитељи припремају за изврсног глумца? Да ли је тотални зихер радити са Балажом, или пак више изазов?

– После месец и по дана рада с њим, рекла сам да вероватно не бих радила овај текст да он није у подели. Није ствар зихерашка, него осећаја разумевања и тачности. Арон и ја се знамо још од Академије, били смо паралелне класе, већ смо и радили заједно, и он је сигурно један од најбољих глумаца које знам, у земљи, а и шире.

Хоће ли ваш Ковачевић бити комедија или трагедија?

– То је горка комедија, Ковачевић ју је написао као трагикомедију, као ово што живимо данас. Пратимо живот малог човека у свету, у којем се више ни он, ни његова породица не сналазе. Комад је писан '83. године, а то је време након Титове смрти, када је све постало јако нестабилно, када су се разоткрили разни проблеми у тој нашој бившој земљи. Испливали су дугови, показало се да није истинита прича о силном просперитету, да нисмо економски моћни, већ да смо баш у лошој ситуацији. Због тога се позивало на стабилизацију, рационализацију, штедњу, разне друге мере. Имали смо чувене бонове, инфлација је отишла пут неба, и ми заправо данас нисмо далеко од те приче, и то не само на нивоу наше земље, него на светском нивоу, тако да смо несрећно актуелни.

Видите ли, пак, неки разлог или повод да грађани Србије не буду параноични као Илија Чворовић?

– Сада то више није параноја, него реалност коју живимо. Скоро сам налетела на неколико места, где пише: "Илија Чворовић је био у праву". Илија, његова жена и брат су људи који имају скромно образовање, који нису изашли граница своје земље, осим, што Ковачевич наводи с хумором, у Румунију.

Данас би се тај излет могао тумачити и другачије...

– Да, данас би то био излет на запад. Застрашени медијима, који непрекидно причају о несташицама, они немају разлога да се осећају добро. То није параноја ни из чега. Када вам се сваког дана говори да није добро, да ће бити још горе, да је сад лоше - а видећете како ће лоше тек бити, мене то подсећа наше медије, који не умеју да објаве добру вест. Математичари освоје математичку олимпијаду и то није повод за насловницу, ништа везано за било шта лепо. Само лоше ствари иду на насловне стране и онда, у таквим околностима, не можеш остати нормалан. То више није параноја, то је психопатологија на националном нивоу.

У контексту тих параноја које су постале реалност, је и ово најновије заоштравање у глувим телефонима између Србије и Хрватске... Зашто рат из деведесетих никако да се заврши код нас?

– Овде ништа не може да се заврши. Ми смо још у Косовском боју, а не у деведесетим. Код нас се проблеми само гомилају - не разрешавају. Гурају се под тепих, па се по потреби, кад затреба, поново ваде. Ми волим да смо у тешким причама. Не волимо да буде лагано, да буде нормално, јер шта ће се причати у кафани, уз ракију, ако нема тешке приче и политике. Та нека потреба да се стално гледа иза и да се стално извлачи оно што је било раније, све под изговором да не сме да се заборави, неприхватљива ми је.

Праве дипломе за праву будућност

– Једно је не заборавити, а друго слепо гледати назад и не закорачити унапред, у будућност, све из страха од нових околности у којој ће све морати да се организује другачије, где ћеш морати да имаш праву диплому, где ће постојати иста правила за све, где ће закони важити за све. Многим људима то не би ишло на руку, зато је лакше окретати се уназад и причати о славној прошлости, јер је потенцијална уређена будућност за њих - врло несигурна – каже Ђорђевић.

А како се живи у, за нас, неуређеној садашњости? Како се живи и ради у атмосфери повишене неизвесности, осветољубивости и зла, повишеног Ц? Једном давно рекли сте да је тешко радити ако ниси део неког братства лицемера. Та братства су данас разголићена, па није лакше живети...

– Сећам се тог разговора, било је то баш давно. Данас се не бавим њима, више собом и тиме да очувам себе и разрешим своје дилеме. Нема огорчености, ништа не очекујем, заокупљена сам сваког дана лепим стварима око мене. Толико је доброг и лепо око нас да можемо да се фокусирамо на то, па самим тим мењамо боју и тон атмосфере у којој смо. То што бирамо нешто добро, у малом, мења атмосферу просторије, а у великом: мења земљу. Свако може да крене од себе. Покушавам да распетљам своје проблеме и захвална сам кад добијем прилику да видим где у мени има још неке старе озлојађености, које морам да се решим. Што се других ствари тиче, трудим се да разумем, шта год да је, ко год да је. У мом послу то је важно, да сагледам, разумем, не да осуђујем.

Зашто је комедија прокажени жанр у Србији?

– То су предрасуде, проистекле из незнања. Комедију највише осуђују они који нису у стању да је направе. Наравно, комедија није кревељење, већ нешто много сложеније. Добру комедију је тешко направити. Сада имам срећу да ме позоришта не зову само да им пуним салу, и то ми баш прија.

Радили сте од Сомбора до Грачанице. Уколико географија одређује врсту рада, или можда само тему?

– Рад се не разликује много. Углавном ја бирам текст, а зависи с ким радим и где, шта људи те средине мисле да ће њима бити битно у тој средини, али мора и мене да занима. Рад у Грачаници је нпр. био право терапеутско искуство. Био је то период када ми је умрла мама и када сам лично била у осетљивом тренутку, а они тамо непрекидно живе осетљиве, нестабилне тренутке. Рођени су, одрасли и живе тако, али су невероватно позитивни. Они су студирали у граду у који нису крочили, раде у измештеном простору, живе у Србији, у којој не могу да реше неке бирокатске ствари, у сваком тренутку им прети затварање позоришта, па ипак, наше пробе биле су дивне. Није прошла нити једна без много смеха и плача, и то ми се никада раније није десило у мом редитељском животу. Било је то драгоцено искуство, на којем сам им јако захвална, а мислим да је значило и њима.

"То смо ми" – Грачаница, 23. априла у Новом Саду

Народно позориште Приштина, са седиштем у Грачаници, долази у Нови Сад 23. априла, када ће на сцени Српског народног позоришта извести представу "То смо ми" у режији Оље Ђорђевић. Представа доноси аутентичне приче шест глумаца, од који су неки млађи од 27 година протектората УН на Косову и Метохији. Причајући о томе како изгледа стваран живот на КиМ-у, у последњих четврт века, редитељка кроз судбине актера подстиче осврт на актуелна дешавања, сугеришући да је време да се разбије опште ћутање, како уметничких кругова, тако и шире јавности, власти, институција...

Као млада редитељка сте, 1999. године, у Позоришту младих режирали представу "Момци из бенда", која је била преседан из бар два разлога: на сцену сте извели нове, младе, изврсне глумце, који су проговорили о животу геј заједнице, о чему се, па ни у позоришту, до тада није јавно говорило. Писац Марти Кроули написао је наставак тог текста, које су шансе да видимо где су ти јунаци две деценије касније?

– Постојале су идеје да обновимо ту представу, но то сада, нажалост, није могуће, јер један од глумаца који је играо у представи, више није жив. А било би сигурно дирљиво видети где су јунаци сада. Постоји и један пробем с новим Кроулијевим текстом: у њему нису сви ликови као у првом. Неких омиљених ликова нема, па би се морала радити адаптација, да публика не би била разочарана. Али, ко зна, није искључено...

У сусрет Ковачевићу, кога радите у Ујвидекију, и питање: има ли неког новог Ковачевића на видику, неког новог писца који уме да примети и види, па добро напише?

– Можда Ђорђе Косић. Он у свом писању има јако префињену и паметну дозу хумора, која обично недостаје већини текстова које читам. Ђорђе уме да изгради лик, напише убојиту реплику и мислим да ћемо велике ствари од њега тек да добијемо.

Извор: www.mojnovisad.com