Дошло је време кад мора да се „заталаса“: Редитељка Оливера Ђорђевић поводом београдске премијере представе „То смо ми“ Народног позоришта Приштина

Објављено: 12.03.2026 16:36

Први пут од премијере 28. маја 2025. представа Народног позоришта Приштина са седиштем измештеним у Грачаницу ове недеље играна је изван простора Косова и Метохије.

У Крушевцу је гостовала је 9. марта, а вече касније у Београду, где су на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта из прве руке испричане истините судбине шесторо глумаца НП Приштина, од којих су неки млађи од 27. годишњег протектората УН на КиМ, у публици је изазивала смех, сузе и аплаузе на отвореном.

Није било патетике, а ни равнодушних, на сцени се пулсирао стварни живот којим Срби на КиМ живе више од четврт века.

– Специфична је ситуација кад се ова представа игра на КиМ зато што тамо људи препознају своје приче. Овде не постоји та врста идентификације, али ми је јако драго што је публика у Београду овако емотивно реаговала и што то није нешто што је њима далеко и страно, него нешто чиме су можда одабрали да се мало и не баве. Ми смо их овим гостовањем на неки начин “приморали” да се осврну и на ту страну – каже у разговору за Данас Оливера Оља Ђорђевић, редитељ и драматург комада “То смо ми”.

Стицајем политичких околности све више се и јавно говори о том општем ћутању о догађајима на КиМ у остатку Србије – ћутању власти, опозиције, интелектуалаца, националних институција попут САНУ и СПЦ, академске заједнице… Колико се ово крушевачко и београдско извођење може разумети и као покушај разбијање тог мука?

– Уметнички кругови морају да се реше свог ћутања. Генерално, у целој земљи проблем је то што се сви руководе тиме “ћути, може и горе” или “ћути, не таласај”. Тако смо сви васпитани. Али, сад је дошло време кад мора да се заталаса, јер се сви боримо са неким својим детињствима, одрастањима, али и са тиме да је време да се ствари мењају, пре свега у нама самима, па и око нас. Мислим да кад човек промени сам себе, онда мења и своје окружење, а то ваљда почиње са тим кад одлучите да кажете “не” и да више не ћутите.

Да ли се изван КиМ недовољно обраћа пажња, чак и не разуме та измештеност не само административна кад је реч о српским институцијама, него пре свега измештеност живота тамошњих Срба и та њена људска димензија?

– Ја сам зато и желела да ову представу радим управо са њима. Та њихова специфична ситуација, људска и уметничка, је нешто што нема ниједно друго позориште, ниједан други ансамбл у земљи, а то је да су они студирали на папиру у граду у који нису крочили, затим су на папиру запослени у позоришту у граду у који такође не могу да кроче и над њима је непрекидно тај неки усуд могућег затварања, који може да се догоди у овом тренутку док причамо.

Нови моменат је претња могуће “интеграције” у систем самопроглашене косовске државе.

– Да. Ми сви живимо једну свеопшту нестабилност деценијама, али код њих је то некако израженије него било где другде. А они су толико млади, позитивни и некако, по мени, неоптерећени тиме. Толико су у стању да искрено причају о томе да је за мене то било освежавајуће и невероватно. После ове београдске представе много људи питало ме који је део представе истина. Све је истина, а то је важан моменат, јер не знам колико се представа може наћи, нити знам да за било коју своју другу представу за коју могу да кажем да је у њој све истина. Увек је нешто исфорсирано, испланирано, увек постоји нека врста манипулације било чиме, а овде је све истина, свака реч је њихова, све је тако.

Иако сте склони “тоталном” ауторском раду на представама – режија, драматургија, костим, сцена, па и музика, због чега сте у овом комаду све препустили глумцима, бавећи се само режијом и драматургијом оног што они говоре?

– Да, да ја само координатор. Сам по себи глумац је нестабилна особа (смех), а посао му је такав да је стално у ситуацији да је неко ко је непрекидно на процени, неком испиту и вагању, где нешто почнете, урадите одлично, завршите и онда опет почињете од нуле. Нема много професија где се то дешава, нема много професија где је битно колико сте физички спремни или како изгледате са седамдесет година. Ово је суров посао који нагриза човека, а они то раде у средини какво је Косово и Метохија. Представу смо делом радили у Београду, где они нису код куће. Они нигде нису код куће. Они имају разне бирократске проблеме, чиме се нисмо толико бавили у овој представи, али су се осећали у процесу рада – од најелеметарнијих ствари да је осигурање за дете код њих немогућа мисија. Њихов живот је веома, веома неизвестан и нестабилан.

Због чега је на крају представе био потребан искорак у будућност, у којој су само двоје од њих шесторо видели своје прозориште поново у матичном граду Приштини?

– Јесте. Донекле је било и плакања и смеха, али мислим да тај део представе важан, јер кога год да питам и овде како види себе за неких десет-петнаест година, не би имао неки тачан одговор.

Као неко ко је рођен у Београду, живи и ради у Суботици, са овом представом у НП Приштина у неку руку заокружили сте уставне границе Србије. Где је место и улога позоришта у овом лудом зараћеном свету, на рубу глобалне пропасти?

– Како сте чули у овој представи, ми смо “паразити, чије глупости држава плаћа”. Позориште је некако увек на крају колоне, и сад је тако негде. А опстаје кроз све ове векове, ваља ћемо преживети и ово сад.

Подршка колегама

Комад “То смо ми” је изведен на сцени “Раша Плаовић” НП, на чијем је редовном репертоару и Ваша представа “Централа за хумор”, за коју се тражи карта више. Шта мислите о одлуци Синдиката глумаца НП да поднесу кривичне пријаве против актуленог министра културе и управе позоришта због стања у кући и њеног затаварња на почетку сезоне?

– Ја стојим чврсто уз своје колеге. Дивно смо радили “Централу за хумор”. Драго ми је она иде тако као иде, јер та представа управо говори о таквим стварима. Дилеме које постоје – постоје, али они су ту због свог посла и то није никакав хир. Они се стварно боре за достојанство своје професије.

Лична катарза

– Кад сам била мала моја мама Радмила Саратлић, новинарка Политике, бавила се и писала фељтоне са Косова и Метохије. Има и књигу “Косовска прича”. Ја сам одрастала са њеним причама о Косову на коме никада нисам била. А пошто је она преминула прошле године, ово је и за мене било катарзично као и за глумце – објашњава Оливера Ђорђевић како је из родног Београда и радне Суботице стигла у Приштину.

Радна биографија

Осим режијом, Оливера Оља Ђорђевић успешно се бави и драматуршким, композиторским, сценографским, костимографским послом у својим представама, као и преводилаштвом.

Рођена 26. фебруара 1974. у Београду у глумачко-новинарској породици.

После три године у Тринаестој београдској гимназији, у САД је похађала Џеферсонову високу школу извођачких уметности у Портланду, Орегон.

Дипломирала на одсеку за мултимедијалну режију у класи професора Боре Драшковића, на Академији уметности у Новом Саду.

Радила је у организационим тимовима фестивала БИТЕФ, Стеријино позорје и Радост Европе.

Од 2006. до 2022. била је директор Драме на српском језику Народног позоришта у Суботици, а сад је стални редитељ у овој позоришној кући.

Заљубљеник у Суботицу, сарађује и са другим позориштима.

После београдске премијере комада „То смо ми“ јуче је већ била на проби „Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића у Новосадском позоришту, чије је премијера најављена за 27. март.

У њеној режији публика је гледала комаде: „Момци из бенда“ Марта Кроулија, „Љубинко и Десанка“ Александра Поповића, Шекспирове „Отела“ и „Много вике ни око чега“, „Феликс и Дорис“ Била Менхофа, „Пацијента доктора Фројда“ Мира Гаврана, „Мрачну комедију“ Петера Шефера, „Важно је звати се Ернест“ Оскара Вајлда, Нушићеве „Ожалошћену породицу“ и „Сумњиво лице“, „Бубу у уху“ Жоржа Фејдоа, „Потпуно скраћену историје Србије“, ауторски пројекат Данице Николић „Док те ја храним и облачим“…

Извор: www.danas.rs