Црнотуморна комедија

Објављено: 17.10.2026 01:55

Умро сам. Дешава се. Није то баш најгоре. Горе је оставити нешто иза себе, кућу, рецимо. Или земљу. Или, не дај Боже, паре. Ту почињу невоље. Кад сам узимао ја, то је била крађа. Кад узимају они, то је систем. А систем не краде. Систем управља

„Након синоћне претпремијере, нисам у стању да вечерас поново гледам представу Уцвељени, јер требаће ми још много времена да ми се слегну утисци о ономе што сам видео и доживео“, неформалне су речи Предрага Радоњића, директора Народног позоришта Приштина, са седиштем у Грачаници. И, иако је на неки начин деловао као антиреклама, тај навод врло је прецизно (и афирмативно) најавио оно што нас је чекало као премијерну публику тог комада у режији Ненада Тодоровића.

Наиме, све је у овој представи попут ролеркостера, и жанровски и поетски: ред смеха, па ред мучног грчења стомака, слој античке драме, а затим и мјузикла и бурлеске, оснажених плесним елементима и сонговима. Затим и апсурд преузет из цртаних или немих филмова, скупа с местимичним „замрзнутим“ кадровима, али и ономатопејама плача у распону од кукања и нарицања, до вибрата оперских арија (буквално).

Трагикомична прича смештена у амалгам свих ових одлика отворила је 79. сезону приштинског позоришта, које је од 1999. у егзилу. А од краја 2014. наступа у Грачаници, у врло достојанственим условима у односу на ширу слику културе Срба на Косову.

Сви слојеви гротеске
Прича с позорнице делимично нам је позната кроз комад Ожалошћена породица Бранислава Нушића, говорећи о следећој ситуацији: непосредно по смрти богаташа Мата Тодоровића, око његовог одра окупила се бројна фамилија да би га наводно оплакивала, а заправо се свађала око његовог иметка. Свако од њих очекивао је да све њему припадне, на основу само њему знаних заслуга.

Шта им се тачно мотало по главама, какве бедне примисли о степену сопственог значаја и неподобности осталих, укључујући и покојног, додао је редитељ, а уједно и коаутор драмског текста, који је назвао „црнотуморном“ комедијом. Јер, стварност коју је описао заиста има одлике неизлечивог канцера.

Све додате реплике Тодоровић је ставио у монологе, како би добио на тонусу, не остављајући места сумњи у бестијалност испољених моралних особина.

И то му није било доста, па је инсценирао да се Мата (Чарни Ђерић) из смрти пробуди пред крај представе, и све рођаке редом „построји“ због безочности. Да ли је тиме једна тврдица, можда и зеленаш и покварењак, постао позитиван лик у односу на друге антихероје, зависи од тачке гледишта. Тек, главни протагониста Агатон Арсић (Небојша Ђорђевић) га, васкрслог, ипак убија, што постаје још један слој гротеске.

Међутим, Агатон претходно лишава живота и Мићу (Ђорђе Велимировић), реагујући, као, на то што је обешчастио Даницу (Снежана Ђоговић), ћерку покојника. И то ванбрачну, па изложену неправди и дискриминацији (принудним животом у подруму и служењем оцу), каквим је подацима Тодоровић додатно зачинио Нушићев оригинал.

Уместо да осети бар мрвицу гриже савести, Агатон се након свега макијавелистички оправдава вишим циљевима. Јер, ипак су се сви они ту сабрали да би Мату жалили, а он их издао дизањем из мртвих уз салву придика, као да је оличење честитости. Мића је, опет, покварио атмосферу туговања, па је заслужио да буде убијен, како је Агатон резоновао.

Даница сама до пред крај комада прави изузетак од општег лицемерја и помаме, тиха и присутна као савест кад јој се нико не нада. А онда и она пукне од нагомиланих фрустрација, и – обеси се, а да се претходно преумила у разјарену звер због своје злехуде судбине.

Па, како онда да имаш стомак да свему побројаном поново посведочиш, пре но што си сварио комплетну трулеж друштва?

Хулигани и остала братија
Али, ко су данас ти уцвељени, и то ћете се запитати. Ко су заправо поменути Агатон и Мића, као и Сарка (Александра Цуцић), Симка (Исидора Грађанин), Прока Пурић (Никола Станковић), Танасије Димитријевић (Никола Ђорђевић) и Вида (Нина Мартиновић)?

Судећи по Мићином хулиганском имиџу – као да је нетом скинуо капуљачу после каквог уличног обрачуна, могли бисмо да их повежемо са актуелном ситуацијом.

Сам редитељ се с овим не би сложио, наводећи да је управо желео да избегне овакво поједностављено тумачење имајући на уму ширу менталитетску слику зла и покварености.и, која се обично обрађује у уметности. Сходно томе, сви смо ми предлошци улога, набијени потиснутим страстима, што се тешко и самом себи признаје.

Или су све те моралне наказе припадници олигархије као такве, без временске одреднице, следеће је што би могло да вам падне на памет. Могло би да буде, ако верујете да жеља за новцем (а тиме и моћи) квари људе, а још више поседовање истог.

Главни (анти)јунак Небојша Ђорђевић, дати проблем сагледава сасвим конкретно, видећи у протагонистима „одређену групу људи која ужива у злу што га је сама створила“. Па се сад „препушта лагодностима, без свести да срља у неповратну пропаст“, додаје ипак загонетно.

Било да се у комаду ради о онтолошком злу, еминентном свима, или оном резервисаном за „групу људи која је то зло и креирала“, тек, њему је тешко аплаудирати на крају представе

Међутим, да се ради о некаквој смени система вредности, упућује дупла сценографиј, прва, у којој се одвија радња до почетка черупања Матине заоставшине, док се кавга још захуктава. Ту је сваки детаљ претеран, од огромног кревета с предимензионираним крилима и круном у центру, као асоцијацијом на грбове монархија (у шта може да се претвори и демократија).

Крила имају и фотеље, ако на њима нису главе препарираних егзотичних животиња (као сведочанства успеха дипломатије). Све се тада злати по замисли сценографкиње Бисеније Терашченко.

А кад крв удари у главу Матиној (правој или лажној) фамилији, па крене да се отима око намештаја, цепајући и тапете са зидова, помаља се „дистопијска сенка малограђанског раја“, како је своје дело назвао косценограф Самуел Мголомбане.

Та сенка је метална решетка, или пре кавез с правоугаоним процепима, кроз које је испреплетана грађевинска трака,
што опет нуди могућности метафора и различитог тумачења, везаних за нашу садашњост и друштво у (раз)градњи.

Матин тестамент, у Нушићеву верзију, можемо ставити у политички дискурс, као слику борбе за привилегије без којих остају сви осим Данице, наследнице скоро целог очевог богатства. Тестамент отвара и питање легитимитета, као позивања на право свих претендената на наследство покојника, осујећених по његовој последњој вољи.

Црнило садашњице
Има доста асоцијативног и у Матином опроштајном писму, по Тодоровићевој интерпретацији, које упућује на орвеловску коруптивност језика, те релативизацију одређених појмова. Па Мата каже: „Умро сам. Дешава се. Није то баш најгоре. Горе је оставити нешто иза себе, кућу, рецимо. Или земљу. Или, не дај Боже, паре. Ту почињу невоље. Кад сам узимао ја, то је била крађа. Кад узимају они, то је систем. А систем не краде. Систем управља. Систем изражава забринутост. Систем формира комисију. Систем ће испитати све околности. Систем ће нарочито испитати самог себе. Темељно. Док не остане ништа да се испита.“

Било да се у комаду ради о онтолошком злу, еминентном свима, или оном резервисаном за „групу људи која је то зло и креирала“, тек, њему је тешко аплаудирати на крају представе. Гледалац би пре да се повуче у своју нутрину, и сабере се. Али, премијера је премијера, а не тренутак за препуштање самоевалуацији или процени природе друштвених збивања, и треба наградити ансамбл за то што је тако верно и беспоштедно пренео црнило наше садашњице.

Па се тапше и износи цвеће глумачкој екипи, на тај свечани Дан позоришта.

И тај театар пружа поводе за „црнотуморне“ опсервације. Као ансамбл Српске драме НПП-а, напустило је своју матичну сцену 1999, да би надаље лутао српским срединама и коначно се скрасио у Дому културе Грачаница.

Сада га са културне мисије може скрајнути текући (готово завршен) пренос надлежности на институције Косова и укидање или потискивање српских установа без одговарајуће заштите права Срба.

Али, као да ово није у току, то позориште редовно додељује награду за најверније гледаоце, у спомен најоданијој свих времена, Смиљи Бајчетић, јединој преосталој српској старици у Урошевцу за коју је цео ансамбл играо представу у дворишту њене куће.. Почетком нове сезоне, који се такође може сматрати подвигом, то признање припало је Марији Караџић, професорки Грађевинско-саобраћајне школе у Грачаници. Њене су речи објасниле суштину оног што овај театар ради, „преносећи на сцену голу истину о нама самима“.

Извор: radar.nova.rs