Борини позоришни дани: 64 или свет у коме нема певања ни мишљења ФОТО/ВИДЕО

Борини позоришни дани: 64 или свет у коме нема певања ни мишљења ФОТО/ВИДЕО
Објављено: 27.10.2021 19:06

Четврте вечери 41. фестивала Борини позоришни дани у Врању, у склопу такмичарског програма, у уторак увече се пред врањском публиком нашао један савремени комад, представа 64 коју је по тексту Тене Штивичић режирала Алиса Стојановић у извођењу ансамбла београдског Атељеа 212.

Комад говори о интими савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања.

У епицентру дешавања и овога пута су мушко-женски односи, али са акцентом на жену (Хана Селимовић у улози Еве) која смело и одважно води целу причу.

Представу одликује интензивна интеракција - текст је допадљив, питак, али са јако тешком темом, коју ауторка представља на духовит начин и са иронијским отклоном, објављено је у Билтену фестивала у осврту на овај комад.

"Средовечни брачни пар налази се пред изазовом вантелесне оплодње и пролазећи кроз овај процес, наилази и на бројне друге брачне и породичне изазове.

Од сопствених очекивања, преко очекивања родитеља, пријатеља и друштва, породица пролази кроз болне, али инспиративне ситуације", наводи се.

У представи маестрално игра Хана Селимовић (Ева), а ту су још Милош Тимотијевић (Данијел), Владица Милосављевић (Хелена, Евина мама), Бранислав Зеремски (Оливер, Данијелов тата), Јелена Ђокић (Бела, Евина пријатељица), Иван Јевтовић (Алекс, комшија), Владислав Михаиловић (доктор) и Денис Мурић (Луна, аватар).

Сценограф је Дарко Недељковић, костимографкиња Јелисавета Татић Чутурило, а композитор Иван Бркљачић.

За дизајн звука био је задужен Драган Стевановић Багзи, а за сценски покрет Јелена Булатовић.

Реч критике

Наташа Гвозденовић, позоришна критичарка која прати фестивал и пише приказе о свакој представи, подсећа да комад 64 Тене Штивичић носи тај назив по шездесет и четири ињекције које жена, ако се одлучи на вестачку оплодњу, треба самој себи да аплицира у стомак. Ово је извод из рецензије.

"...Представа 64 описује свет данашњице, свет у којем нема ни Певања ни Мишљења. Има пуно артифицијелних оптерећења и покушаја да се успостави јасан мисаони ток. Ева наводи да јој лекари када је ушла у процес за вештачку оплодњу, кажу да не очекује пуно, јер су мале шансе да вештачка оплодња успе, али и да све време буде „позитивна“. Супротстављени захтеви ин адиецто. Савремени свет вас убеђује да је могуће да сте креатор сопствене среће, који не афирмише однос са Другим. Бог је умро, данас носи Ваш самостваралачки лик. Редитељка Алиса Стојановић постављајући протагонисткињу и антагонисте на црну чистину која има нагиб, алудира на сталну напетост кроз „балансирања“ актера док се крећу по том простору. Говори о положају Жене поготово кроз однос Еве са мајком Хеленом (аутентично и са лакоћом игра је Владица Милосављевић) која умире од рака, али је још увек ведрог духа, у миру са собом. Мајка је припадала генерацији шездесетих и седамдесетих година прошлог века. У том аспекту списатељица пројектује вероватно сопствено искуство. Пружа нам рефлексију о промишљању положаја Жене данас: Од жене се очекује да се уда, уколико је удаја ‘’добра’’ она ће боље бити позиционирана у друштву и више прохваћена. Очекује се да неизоставно роди, постане мајка. Сасвим конзервативан и прастаро неизмењен концепт полне улоге, а са друге стране хистерично маркетиншко- друштвено- политичка обмана, обмана модерности, самостварајућег Бића, концепт жене од каријере невероватно нарцистичне и самодовољне која истовремено треба бити препуна љубави, емпатије и саосећајности. То је схизофрени свет. За демонстрацију ток дубоког прецепа улоге и очекивања Хелена ће рећи Еви да је у њено време одлука жене да нема деце сматрана храбром, врстом слободе избора, док данас жена која нема деце се одмах смешта на врсту маргине..."

..."Хана Селимовић игра Еву привлачно и на моменте управо због кошнице мисли коју носи у глави неподношљиво. Ева показује и колико човек опхрван немогућим задацима заборавља на друге и постаје упућен само на себе. Бела ће рећи да је Ева никада не пита како је.
Мушкарцима, поменућу опет Милоша Тимотијевића који тумачи Алекса блиско, јасно, једнако није лако, они су део готово исте беспоштедне трке коју трче жене. У различитим валерима трче исту Трку попут Жена (поменимо само биолошки сат) али су и захтеви пред њих постављени једнако схизофрени, у својој основи прадоксални. Евин брак са Алексом је након десет година у кризи која са процесом вештачке оплодње кулминира, да би се криза окончала у покушају да се та веза сачува. Шта се ту због чега ради и шта се спашава? Протагонисте и агонисте комада остављамо у чекању исхода вештачке оплодња"...

Представа траје нешто мање од два сата, али се гледа у једном даху.

Ева (Хана Селимовић) практично је све време на сцени и "носи" овај комад.

Њен партнер Данијел (игра га Милош Тимотијевић), али и остатак ансамбла били су нека врста подршке Хани да изгура представу што је боље могуће.

Игра јесте тимска, али је Хана Селимовић била покретач, "гурајући" целу представу.

Чак је остатак ансамбла, на "разговорима" након представе, потенцирао да су, заправо, сви остали на неки начин "били ту за њу".

Према гласовима публике, која од ове године одлучује коме ће припасти новоустановљена Награда Радосава Радивојевић (по бившем управнику врањског театра и утемељивачу фестивала), представи 64 дала је оцену 4,79.

Претходне је вечери Иваново самоубиство добило 4,40, а раније од осталих представа у такмичарском програму Ана Карењина Новосадског позоришта 4,78 и досад највећу оцену 4,83 Пучина Југословенског драмског позоришта, изведена на почетку фестивала.

Но, то је само једна од награда на овом фестивалу, а о оним вреднијим одлучиваће жири фестивала који ће на крају доделити признања у четири клатегорије - за најбољу представу, за драматургију, драматизацију или адаптацију, за најбољу мушку улогу, за најбољу женску улогу.

Ове награде носе име по Борисаву Станковићу, чувеном врањском књижевнику.

Имена добитника награда о којима ће одлучити стручни жири фестивала (редитељ Владимир Лазић, глумица МИлена Павловић и театролог Зоран Максимовић) биће позната у среду касно увече када се комадом Ако дуго гледаш у понор Регионалног позоришта Нови Пазар, који је по књизи Енеса Халиловића режирао Златко Паковић, завршава такмичарски програм 41. Бориних позпоришних дана.

У четвртак ће у част награђених ван конкуренције бити изведена представа Плацебо Народног позоришта у Приштини, коју је по тексту Александра Југовића режирала Исидора Гонцић.

Текст преузет са портала "www.vranjenews.rs".

Репертоар

Copyright (c) 2016. Народно позориште Приштина
Develop and Design by: zombie.studio