"ИГРАО САМ ПРЕДСТАВУ ЗА ЈЕДНУ ОСОБУ" Ђуро Палица после одласка у пензију присетио се заборављене жене на Косову и Метохији

Објављено: 28.08.2024 10:30

Глумац Бранко Бабовић нашао се у жижи интересовања због свог бурног приватног живота и неких изјава које су циркулисале по домаћим медијима.

Међутим, мало ко помиње да је чувени Ђуро Палица био дугогодишњи члан позоришта у Приштини и да је са својим ансамблом ишао по Космету не би ли нашем народу доле пружио мало светла.

Иначе, Приштинско позориште се налази у Грачаници, док је албанско истог имена остало у Приштини.

Он је недавно отиша у пензију, а сада је за медије испричао шта значи играти на Косову и како се осећа када се сети да су у околини Урошевца играли представу за једну заборављену баку.

На самом почетку, Ђуро нам је испричао како се осећа сада када је у пензији.

- Одлично се осећам, из простог разлога, управо овај интервју радимо после моје прославе испраћаја у пензију, позориштну пензију наравно, по закону. Није то фраза, глумац никада не иде у пензију, то је заиста тако. Тако да је било прелепо, све је било феноменално, биле су моје драге колеге, уживали смо у дивном проводу и сад смо испред вас.

Има ли разлике играти у Приштинском позоришту у односу на позоришта у Београду, Крушевцу, Јагодини због специфичних услова?

- Ја сам у матичном позоришту, у мојој кући, управо и дочекао пензију и то ми је велика част и задовољство... Дивно питање, има ли разлике. Позориште је позориште, можда функциониште на ливади, на крову, у кафани, на кући, у кући... Постоји разлика. Разлика у емоцији. Какве емоције? Адреналин је другачији мало, из простог разлога, што не постоји извесност. Знате, људи се уљуљкају кад су у извесности, кад је све океј, кад је загарантовано нешто за 20, 30 година. Код нас ништа није загарантовано. Боримо се да преживимо данас и сутра. Морам да кажем, ми смо на буџету Владе Србије, као институција од посебног националног значања, што заиста и јесмо, али не од јуче, него то је од пре 75 година колико постоји наше позориште - прича глумац и додаје:

- Постојало је то што смо живели у Приштини, и у истој згради функционисала албанска и српска драма. Иста је техника, иста управа. Значи, за два ансамбла. Они су радили на свом језику и ми на свом. Велики глумци из албанске драме играли су, гостовали под знацима навода, у српској драми јер су перфектно говорили српски језик, као што је, рецимо, Абдулах Маршаља, Истре Беголи, Фарук Беголи, Енвер Петровци. Ми нисмо улазили у ту причу из простог разлога што немамо ту могућност језика, да га говоримо као што је био српски језик, који, иначе, био службени. И они су га перфектно говорили. Наравно, после рата се десило што се десило, после те кризе. Измештени смо, сналазили се како знамо, и спајали се, мучили се, дозивали се, апеловали министарство да нам врати институцију. И то се и десило, после 1999. Највише захваљујући нашем бившем управнику, Ненаду Тодоровићу и Воји Брајовићу, који је био министар културе у то време, вратили су нам институцију, припојили нас Народном позоришту у Београду. Ми смо као истурено одељење , исти статут важи, исто све - рекао је глумац и истакао да ће и даље бити део те приче.

- Поносан сам што то позориште функционише и што сам део те приче. Бићу и даље, наравно. То је феноменална прича. Подмлађује се ансамбл, дивни глумци, дивна пријатељства, сјајна техника и наравно наше позориште гостује по Немачкој, Швајцарској, Данској, Норвешкој и, наравно, по Србији, Црној Гори, Босни, и све те енклаве које ми обилазимо на Космету. То је једна обична прича, што би рекли. За вас није обична, али за нас је обична, јер живимо тако цео живот. И то је нама задовољство. Да су ствари све како треба и да су ствари тако лепе, можда ми не би тако добро функционисали. То је чудо, то су абсурди, животни, професионални, уметнички.

Имате ли неку посебну причу, можда анегдоту са тих гостовања по енклавама на Косову?

- Наше позориште, Богу хвала, тако функционише где год да има једно православно уво на Космету, ми ту гостујемо. Мислим, можда ћу сад поновити, то је познато у јавности, да смо ми играли за једну особу, јер та једна жена живи на периферији Урошевца, која је заборављена давно од било које војске, полиције, повлачења. Играли смо представу симболичног наслова по мотивима Нушића "Не очајавајте никад", цео ансамбл у дворишту код једне даме, жена под кишобраном седи, гледа представу, можда први пут у животу у својој 82, 83. години. Наравно, ми сви плачемо, то је посебна врста емоције, није ми пријатно ни сад кад се тога сетим, то посебне емоције изазива, то је сасвим људски. И кад је рекла, "децо моја, доста је", мислим, ми смо прекинули...

- Призрен као град, тамо живи 19 православних верника, ми тамо долазимо, наравно, са сваком новом представом, са репертоаром, играмо у порти цркве Светог Ђорђа, то је иначе богословија, школа богословска и ту има око 40 студената из свих крајева, Србије, Црне Горе, Босне, који тамо студирају, који нормално живе, млади људи. Ево сад, колико људи дође, дође, мислим, да ли дође пет њих, ми играмо код неке три хиљаде, наравно - истакао је још наш глумац и додао:

- Маурицио Фере, један редитељ, он је сјајно рекао то. Радили смо заједно, он је диван човек, који је доживео неку голготу од фашистичког режима, у Шпанији, под Франковим режимом. Био је мали кад је отишао.... Па у Швајцарској, значајан редитељ у Бургтеатру у Немачкој, он је код нас режирао "Ревизора", кога је прва његова представа и први његови утисци у том свету у ком је он дошао. То је фасцинантно. Не говорим о пристрасности опште, шта човек мисли, да ли је он пристрасан према Србима, овима, онима, не... Него говорим о његовој уметничкој причи. Тада је рекао: "Ви сте једини доказ на планети да позориште може да функционише без институције, без зграде, без сцене, без крова, без управе, ја ћу да причам целоме свету шта сам видео". Он је није одлазио од нас по пола године, па је одмах после тога дошао да режира Дантеа. "Ја вас молим, не тражим паре, ништа, само ме пустите да са вама живим и да радим, јер на свету не постоји такав колектив, који је можда и заборављен, који је остављен". Ма какви, човек је био... Каже: "Ја ћу да живим овде, ја ћу да побегнем из Швајцарске, из Немачке, тамо нема смисла живети, кад вас видим како радите, шта стварате. То је прави смисао театра."- поносно је испричао Бабовић.

Похвалу су добијали и од многих других, великих, светских имена.

- Морам да поменем те утиске других људи који су врло битни, који су светска имена у позоришном животу. Као што седимо у овом простору у ком су били светски великани јер, хвала Богу, и Србија је одгојила три човека или даме, који су међу десет најзначајнијих позоришних стваралаца у свету. Мира Траиловић, управница Атеља 212, Јован Ћирилов и Љубиша Ристић. Они су на светској листи међу десет најзначајнијих позоришних стваралаца на свету. Сви ми морамо бити поносни на то - рекао нам је Бранко Бабовић.

Извор: www.kurir.rs