Велике силе немају времена да изграђују међуљудске и комшијске односе

Објављено: 05.06.2019 20:51

„Ивкова слава“ не може нигде на свету да се направи осим на Косову. За овим комадом трагао сам од како сам пре 14 годила у Лесковачком позоришту играо у „Ивковој слави“.

И тада сам говорио да је то драма, да нема ничег смешног кад се неком узурпира кућа и узме све што има и да представа треба да се ‘помери’. Али, она је заиста написана као лака комедија и врло је тешко од таквог текста направити драму. Стеван Сремац се баш доста „тукао“ и „свађао“ са мном током целог процеса настанка овог комада, али чим сам дошао на идеју да га представим на Косову, драма се просто родила, тако да мислим да би сада и Сремац био задовољан – каже у разговору за Данас Бојан Стојчетовић, редитељ, драматург и аутор музике у представи „Ивкова слава у Призрену“.

Београдска премијера овог комада на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта прошле суботе оставила је публику у вишеминутном стојећем аплаузу – без даха и у сузама, иако је реч је о верзији Сремчевог комада каква до сада није виђена. Ивку Мијалковићу, Србину повратнику у Призрен, на славу Ђурђевдан кућу преузимају тројица комшија Албанаца и непознати човек, чији се идентитет не разоткрива до краја. Представа је урађена у копродукцији са НП Ниш, у њој игра готово цео ансамбл НП Приштина, глумци из Ниша, Београда, Ужица и Крагујевца. Премијерно је изведена 10. маја на матичној сцени измештеној у Грачаницу, а пре Београда играна је у Звечану и Нишу.

* Каква су реаговања публике?

– Београдском премијером завршавамо сезону. Жао ми што нисмо играли и у Новом Саду, јер бисмо стекли потпуну географску слику, пошто су реаговања потпуно различита. У Грачаници су представу гледали људи о којима се заправо у комаду ради и који живе тај косовски живот. Они су били узнемирени. Пришла нам је жена која се сва тресла, јер су на њу пуцали Албанци и једва је остала жива. Није хтела ни да погледа у глумца Небојшу Ђорђевића, који игра Албанца Курјака. У Звечану, где људи одлично знају како Срби живе преко пута Ибра, јер тамо имају рођаке и пријатеље, после представе прилазили су ми и говорили: ‘Ма, нама је добро, како је њима.’ Апсурдно је да им једна представа отвори очи, али ето и то се десило. У Нишу су боље су реаговале Нишлије него људи са Косова, поготово из Призрена, јер су се можда осетили и прозваним зато што се нису вратили доле. Међутим, права реакција, какву смо и хтели, догодила се у Београду.

* На поклону у Београду чинило ми се да се глумци који су играли Албанце некако стиде и да очекују шта ће се десити.

– У Звечану се Небојша Ђорђевић прекрстио на поклону. После су многи коментарисали да је срећа његова што је то урадио, иначе им је било „дошло да се попну на сцену“. По мени, сви су направили добар глумачки посао. Намерно нисам дао да Албанце играју глумци са Косова, јер постоји стереотип како то треба. Ја сам радио сурови реализам и уопште ме није интересовала карикатура.

* Да ли сте имали посебну инспирацију за лик Ивка Мијалковића?

– И ја сам са Косова. Овде сам 20 година и нама се слично нешто догодило кад је требало да одемо са КиМ. Као у комаду, дошли су људи да нас убеђују да не треба да идемо. Дошли су неки Албанци који су се дружили са Србима, у које смо имали поверење. Наравно, са њима увек дођу и неки непознати људи, као нека подршка, за које се не зна ни ко су ни шта су. Ми нисмо насели, отишли смо, али је наш кућни пријатељ, на несрећу, остао у Урошевцу. Киднапован је и дан-данас се ништа не зна о њему.

* У Урошевцу сте живели 22 године, а сад тамо НП Приштина игра представе за једну бакицу Српкињу. Да ли посећујете некад и приватно овај град?

– Никад нисмо играли у самом Урошевцу. Та бака Смиља је остала у селу поред Урошевца. Играли смо мјузикл „Не очајавајте никад“ у њеном дворишту. Она је сама седела, а десет глумаца је играло и певало за њу. То је посебан доживљај и због тога волим што радим у Приштинском позоришту. Не бих га мењао ни за једно друго позориште на земаљској кугли, јер то је оно право истинско позориште, где имате осећај да сте једно са публиком. Урошевац ми као град никад није много значио. Не везујем се за цигле, али са људима са којима сам се дружио доле и дан-данас сам пријатељ. Најважније ми је да имам велика пријатељства до краја живота. Био сам у Урошевцу, у њему више нема Срба, много се променио и више га не доживљавам као свој.

* Да ли сте имали пријатеље Албанце?

– Ми се нисмо мешали. У Урошевцу је било седам посто Срба, што је заста мало. Мој старији брат, који је за ову представу радио сценографију – Горан Стојчетовић, био је недавно. Срео је једног нашег комшију који је некад и свирао са нама. Он заиста може да представља Кадрију из ове представе. Он се нашао ту и неколико пута је ризиковао зато што сви знају да се дружи са Србима. Он каже да му и дан-данас прете.

* Кад већ помињете Кадрију, Ви сте у овој представи први проговорили и о паклу косовских Албанаца који би желели да остану нормални и човечни у односима са Србима. Да ли је њима можда чак теже него Србима на КиМ?

– Не знам коме је теже – ономе ко је напустио дом или ономе ко је остао и ко са својом породицом трпи вишегодишњу тортуру. Али, тачно је да такви људи постоје. Срећемо се и одржавамо контакт преко друштвених мрежа. Кажу да су жељни да чују и српску реч. У представи смо морали смо да избегнемо црно-белу слику да смо ми добри, а они лоши.

* Кадрија је, ипак, Србин по мајци.

– То говори да је то некад било нормално, да то нису зликовци. Његов отац је оженио Српкињу и није имао никакав проблем, али зато његов син сад има проблем. Кадрија је на оца, воли Српкиње, у овом случају Сике, мада се не види да се он одужио за косовску ствар – да је ратовао и ко зна колико Срба морао да убије да би се доказао. Он је искоришћен као Тројански коњ, без ког Ивко не би пустио на славу непознате људе, јер би одмах дошло до сукоба. На Косову је такав начин уласка непознатих у нечију кућу једино и могућ. Иако је рат завршен, видимо да и сад, без обзира што се доказао, трпи тортуру и притисак. Али, показали смо да је ипак нормалан човек, који је хтео да све прође без крви. Међутим, велике силе немају времена да изграђују међуљудске и комшијске односе.

* Ко је тај Неко, чија визиткарта у комаду отвара сва врата, иако попут Сремчевог Светислава све збуњује слаткоречивим стиховима?

– Заиста сам желео да то остане мистерија, да се не зна ко је он. То је као одговор на питања: ко је убио Оливера Ивановића, ко је увео таксе, ко је дозволио да се оформи војска Косова, ко потписује овај дијалог и шта су уступци… Сви кажу да је то неко, а тај неко је овај лик.

* Пре премијере поставили сте питање коме треба овакав комад на културној сцени Србије. Имате ли сад одговор на ту дилему?

– Ја мислим да треба свима, поготово у централној Србији, где људи сувише комфорно доживљавају свој живот. Призрен је на само 300 километара одавде, то је исти народ, а људи овде банализују ствари причајући само о косовском додатку. На све начине прича се само колико Косово кошта, као да је оно слепо црево које треба да се одстрани. Тако гледано, треба да остане само Београд, да не би коштало толико. Зато овај комад треба да људима отвара очи. После београдске премијере звали су ме људи који нису са Косова да ми кажу да не могу да се смире. То ми је рекао један хирург, који оперише сваког дана и гледа крв на све стране. Каже да је имао утисак да је био сведок догађаја и да је некако извукао живу главу, а да су они остали доле. Тамо остаје Сика са Мариолом, а Ивко каже: ‘Догодине на слави’. Зато је бесмислено да направимо овакву представу и да је играмо по селима на Косову, а да је не види Београд. Пошто из Београда све долази, јако је битно да се разбије медијска слика да су Срби на Косову на социјалном програму и да тамо уживају док за њих раде људи из централне Србије. То је далеко од истине.

* Да ли ћете играти ову представу и у Призрену?

– Ја бих то јако волео, али нисам сигуран да ли имамо техничке могућности. Представа је заиста јако захтевна због светла и музике. Ја сам ову представу назвао „Ивкова слава у Призрену“, али могла би да се зове и „Ивкова слава на Косову“. То је прича о свим тим људима. Призрен сам узео као царски град, јер сам хтео да симболизујем Ивка као потомка цара Душана, који се враћа на своје. Зато је он трн у оку. Ивко се не враћа у неко сеоско двориште и кућу где неће нико ни да га види. Он је снажан, здрав, млад и јак и зато смета, јер такви не треба да буду доле – само сакати и бабе, који ће за десетак година да нестану.

* Да ли је Ивков повратак баш у Призрен драгоцен и зато што се 20 година заговара повратак програних Срба са КиМ само у села и неке „кибуце“ које држава намерава да прави, а не у градове у којима су живели?

– Желе да их врате тамо где никоме неће сметати. Сад се праве неке вештачке енклаве. Шта то значи? Ја не желим тамо да живим. Као што су Индијанце стављали у резервате, тако и на Косову имате неколико места где можете да живите – Грачаницу, Брезовицу, Штрпце, Митровицу, Ранилуг, Шилово. Људи из Призрена, Пећи, то неће. Ја сам из Урошевца и у Урошевац желим да се вратим. Зашто бих се вратио у неко село где немам никога, само зато што ми нуде да ми направе кућу као од папира. То је тако зато што стратегија за повратак не постоји. Све се свело на индивидуално, а како прођу они који се индивидуално врате видимо у овој представи.

* Иако је српска сцена протерана из Приштине, постоји ли било каква шанса да ова представа икад заигра на тој позоришној сцени?

– Никако. Не може ниједна представа да заигра тамо, осим ако није негде горе договорено и да је у духу помирења и дијалога. Међутим, ван памети је да ми гостујемо на сопственој сцени. Док год смо протерани, имамо право да тражимо да се вратимо и они немају право да говоре да смо илегални. Апсурдно је да гостујемо у својој кући.

"Глума, режија, музика и ћифталија

Рођен у Скопљу 1977, одрастао у Урошевцу, Бојан Стојчетовић је заправо позориште у једном човеку. Бави се драматургијом, глумом у позоришту, на филму и телевизији, музиком као композитор и извођач, пише драме и приче. Каже да је први глумац у историји који је дипломирао у комаду за који је сам написао текст и музику. Иако му је „Ивкова слава у Призрену“ 13. режија, за себе каже да је, ипак, глумац јер живи од глуме. На листи инструмената које свира налазе се клавир, гитара, бубњеви, контрабас и ћифталија. На питање шта је то ћифталија одговора да је реч о малом жичаном албанском инструменту, аутентичног звука који је купио у Приштини и научио да свира за пола сата.

Глумачки тим

У представи „Ивкова слава у Призрену“ играју: у главној улози Милан Васић, Сања Крстовић (Кева), Александар Михаиловић (Неко), Игор Боројевић (Кадрија), Небојша Ђорђевић (Курјак), Немања Јаничић (Смук), Аника Грујић (Сика), Катарина Јеличић (Мариола), Дејан Цицмиловић, Владимир Јоцовић, Страхиња Бичанин, Марија Масал, Јелена Орловић, Тамара Томановић, Оливера Бацић, Ивана Ковачевић, Јасмина Стоиљковић, Милица Мајсторовић, Бранко Бабовић, Братислав Славковић Кеша."

Текст преузет са портала "www.danas.rs".