Тамара Томановић, глумица позоришта у Грачаници: Насиље поприма све веће размере

Објављено: 22.01.2021 16:08

Нажалост, мислим да ће проћи и хиљаду година и да ће прича о демонстрацији силе над слабијима бити актуелна. Након премијере филма "Поломљено ребро" много жена ми је писало да ми кажу да су се пронашле у свакој мојој реченици и шта су све проживеле од партнера. Ни сама нисам била свесна колико је насиље учестало и не причам само о физичком, говорим и о психичком насиљу, које поприма све веће размере. Надам се да ће овај филм охрабрити оне жене које немају снаге или могућности или се, просто, плаше да напусте злостављача, каже глумица Тамара Томановић, јунакиња "Поломљеног ребра", које је подржао Популациони фонд Уједињених нација.

* Које мисли и осећања се смењују у вама од момента кад сте чули потресна сведочења својих колегиница и оптужбе на рачун учитеља глуме?

- Осећам се тужно, немоћно, престрашено, бесно..., али, у исто време, и поносно на своје колегинице које су иступиле и проговориле. Мислим да ни оне саме нису свесне на колико ће жена и девојака утицати. Не могу ни да замислим која се борба у њима водила, како се осећају њихове породице, колико њих све то боли ако нас боли оволико. Могу само да им честитам на храбрости и да им кажем да нису саме.

Живимо у друштву које је пуно предрасуда према свему, на једном семинару се чак говорило да смо ми глумци потрошна роба

* Јесте ли се и сами суочили са неком врстом насиља, наилазили на предрасуде, уцене?

- Што се тиче моје професије, често сам наилазила на предрасуде, али, на сву срећу, од самог почетка имала сам велику подршку родитеља и драгих људи. Тако је и данас. Живимо у друштву које је пуно предрасуда према свему, тако да нимало не изненађује што сада једну уметност развлаче и коментаришу на најгори могући начин. Током студирања суочила сам се са једном грозном ситуацијом, али су декан и управа факултета одмах реаговали. Ситуација није била страшна као код мојих колегиница, али мени, тада младој студенткињи, то је деловало као крај света. Једном сам присуствовала семинару где се говорило да смо ми глумци "потрошна роба" и да се без нас може. Напустила сам семинар истог момента. Желим да истакнем да се ми од одласка на академију и касније кроз рад бавимо најлепшим послом, играмо се својом душом, осећањима, емоцијама, све то да бисмо публици дочарали ликове и односе најлепше могуће. Дешава нам се да нам доста ауторитета прође кроз живот и саму каријеру. Али има стварно дивних и преданих професора и редитеља, с којим је процес право благо.

Не спуштати себи и колегама цену
* Колико глумци данас бирају, а колико су бирани?

- На почетку каријере, пре седам година, један колега ми је рекао "дошло је време када не може да се бира" или "дај шта даш". Не треба бити искључив, али не треба ни прихватати нешто у чему се не осећаш добро или не мислиш да је то добро за тебе. Не треба ни радити све по сваку цену. Ти сам својим талентом, радом и трудом можеш поставити ситуацију тако да будеш биран. Треба бити отворен за сваки вид сарадње, али, по могућству, не спуштати себи и колегама цену.

* А чему може глумица уопште да се нада, какав је третман женских ликова у филмовима и серијама?

- Сведоци смо да се никада није више снимало, и то ме радује. Надам се да ће свако ко се бави овим послом наћи своје место. Мислим да се ситуација са женским ликовима мења. До пре неколико година нисмо могли да видимо иоле јак женски лик, који ће водити радњу и бити центар дешавања. Данас је већ ситуација мало боља и, како време одмиче, биће још боља. Раније су женски ликови били типски и тачно се знало ко ће шта играти, док данас видимо да се праве и серије где жене доминирају. Битно је да те од самог почетка не ставе у калуп и да не играш једну те исту улогу током каријере. Споменућу овде и своје Народно позориште у Приштини са седиштем у Грачаници, где можете погледати сјајну представу која показује снагу и јачину жена, а то је представа "Жене из Троје" у режији Небојше Брадића.

* Има ли вас на малим екранима у мери у којој желите да се појављујете?

- Нажалост, не, до сада сам имала неколико епизодних улога, али ту није било довољно простора да се покажем. Раније ми је то сметало, али сада, када сам још више сазрела и видела да доста сјајних глумица и глумаца не може да дође до добре телевизијске улоге или добије шансу тек касније, више и не размишљам о томе. Радим у свом позоришту најбоље што могу, кад год ми се пружи прилика одлазим на кастинг, па ако се деси нека лепа улога која ме чека - ту сам, ако не, срећна сам и овако. За сада сам позоришна глумица и задовољна сам због тога јер радим у најбољем позоришту на свету, наше позориште има мисију и ту смо сви као једна породица.

Захвална сам за сваку улогу коју сам добила, а и за ону коју нисам

* Кајете ли се због неке улоге коју сте прихватили или пак неке коју сте одбили?

- Не кајем се ни због чега, трудила сам се и радила од првог дана по завршетку академије. Почела сам као хонорарни сарадник у Народном позоришту у Приштини и радила све што сам мислила да ће бити добро за мене и што ће ми помоћи да будем боља глумица. Више пута сам била и асистент режије, што ми је помогло да схватим како је бити с друге стране сцене. Кроз овај посао учиш целог живота и што више искуства имаш, то си бољи, тако да не престајем да радим на себи. Захвалан сам за сваку улогу коју сам добила, а и за ону коју нисам. Некако мислим да није била моја. Мишљења сам да свако добије оно што му следује. Само што неко уме то да искористи, а неко не.

* Шта је наредни позоришни корак?

- Спремам се за одлазак у Грачаницу, где ће се одиграти премијера "Рибарских свађа" у режији Милана Караџића. Оно што бих волела, то је да "Поломљено ребро" поставим са колегом Јанком Цекићем на сцени неког позоришта и да та представа обиђе што више места, да је што више људи види због поруке коју носи. Можда да организујемо и неку трибину на ту тему. Радујем се новим представама и играњима широм Косова и Метохија и Србије јер смо били спречени током трајања пандемије и знам да смо недостајали нашој публици.

Текст преузет са портала "www.republika.rs".