’’Све са представља са неке маргине’’

Објављено: 12.02.2019 10:41

"Живимо у времену када је штошта маргинализовано. Сматрам да никада није сувишно пласирање садржаја који ће бранити национално достојанство", рекла је у емисији "Живот и уметност" РТВ Ким глумица Јасмина Стоиљковић.

Јасмина Стоиљковић је дипломирала глуму у класи професора Светозара Рапајића на Факултету уметности у Приштини. Прву улогу у театру одиграла је 1994. године, а две године касније се запослила у Народном позоришту у Приштини.

Уз глумачку каријеру, Јасмина се активно бави и режијом сценских дела. Са ауторским пројектом "Бањско злато" гостовала је у Бечу и Дизелдорфу. Опробала се у више наврата на телевизији и филму, а радила је и синхорнизације цртаних филмова.

Јасмина Стојиљковић је током 2018. године, између осталог, режирала и на сцену у Грачаници поставила свечане академије поводом 70 година постојања и рада Народног позоришта у Приштини и 100 година од Великог рата.

Рођени сте у Гњилану. Како вам данас изгледа тај град и Косовско Поморавље уопште?

Стоиљковић: Град у коме сам се родила, где сам се школовала и где сам провела своје најлепше дане, као да заправо више уопште и не постоји. Архитектура је у целости измењена, дух који обитава је сасвим другачији. Сада су тамо неки други људи, неки нови људи. Тај дух који су они са собом донели је за нас прогнане апслутно непознат и стран. Једина оаза у самом Гњилану је црква и црквена порта. Ето, она још увек светли у нашем срцу, ма где да смо, и наравно, вуче као магнет. Врло често можете у Гњиланској цркви и порти срести многе од нас прогнаних из Гњилана. Када је шира слика у питању, у Косовском Поморављу данас живи око 35.000 Срба, што је охрабрујуће. Само, ако би Бог дао да сачувају своју веру и да остану на својим огњиштма, да остану и да опстану.

Део сте Народног позоришта у Приштини од, практично, 1994. године када сте играли у представи „Покојник“ коју је режирао Славољуб Стефановић Раваси. Када се осврнете иза себе, како вам изгледа пут који је позориште прошло у задњих 25 година?

Ја сведочим о нашем Народном позоришту из Приштине уназад двадесет пет година. Друштвено-политичке прилике су, у ствари, битно утицале на рад институција на КиМ, па наравно и на моју матичну кућу, на наше Народно позориште. Народно позориште је имало неке своје турбулентне године, заправо су многе биле турбулентне, ретко које су биле релаксирајуће. Изгледа да сам ја баш имала среће, да радим у тим неким релаксирајућим годинама у Приштинском позоришту и то су управо биле деведесете године. Од 1999. године, односно од 2003. или 2004. године када се позориште обновило, поделило је судбину свог народа са КиМ, било је прогнано. Онда смо имали нека привремена седишта у Лепосавићу и у Косовској Митровици. Сада нам је седиште у Грачаници, и као да смо се сада овде најудобније усидрили. Тих неких лепих времена често се подсетимо са старијим колегама, са делом наше технике, са нашим декоратерима, са госпођама из администрације. Стварно се радо присетимо тих лепих времена и тог дивног репертоара, и позоришта у пуном и правом смислу те речи. Сада функцонишемо у отежаним околностима, међутим и даље одржавамо ниво националног театра, на наше задовољство, а и задовољство наше публике широм КиМ.

Идете ли у Приштину и какав је осећај кад прођете поред некадашње матичне сцене? Тамо је дуго година у холу био окачен један ваш портрет?

Не идем у Приштину, ретко када, углавном туда пролазимо стицајем околности, посматрамо све те неке зграде и присећамо се. А стицајем околности, јесам била једном приликом у самој згради позоришта и дочекао ме је призор, који сам вероватно и могла да очекујем. У фоајеу више нема наших слика, просто као да наша Српска драма никада није ни постојала у тој нашој згради. Те фотографије нема, међутим, нешто ипак сведочи да наша глумачка остварења још увек живе у сећању наше публике из Приштине до те 1999. године. На пример, и дан данас, када ме сретну Приштинци знају да ме позову Меј, а мени буде драго.

Неизоставна ставка у биографији свих цењенијих глумаца и глумица је да у неком тренутку напросто морају да дају одушка јаком пориву да се покажу и докажу и као редитељи/редитељке. Зашто сте се ви одлучили за режију сценских дела?

Као да некако нисам ја бирала режију, као да ме је она сама одредила. У ствари ме је водила идеја да се у мору, за мене полемичних репертоарских опредељења, публици понуди нешто што јој никако неће бити на штету, а то је да се, на пример, прикаже српска средњовековна историја и култура. Тако да сам била вођена том идејом, и ето нашла сам се као аутор „Бањског злата“, које сам урадила поводом 700 годна градње манастира Бањска, па смо онда имали јако лепо гостовање у Дизелдорфу, у ствари, тада смо и покренули акцију „Обновимо Бањску“. Ето, сада то наше „Бањско злато“, односно манастир Бањска има свој пут обнове и хвала Богу, то све иде у лепом правцу. Наравно, ту је био и „Рајски врт“, представа за децу где сам у ствари драматизовала библијску причу о настанку света, како је Бог створио Васељену и све у њој. То се нашло пред децом широм КиМ, а имали смо и лепо гостовање у Паризу, у Швајцарској, и још у два наврата на КиМ и играли за сву децу. Мене идеја поведе, па се испостави да сва та дела заживе. Све је то водило чак и до Сава Центра, када сам радила „И Срби су жртве“, поводом прогона Срба из Хрватске, чувене „Олује“, па до последњег музичко-сценског приказа, који смо једини пут радили у Грачаници поводом сто година од великог рата на КиМ.

Када ћемо поново гледати „Бањско злато“ и видите ли наследницу у улози Јелене Анжујске?

Ја бих заиста волела, можда и буде прилике. Тада је краља Милутина прво играо мој колега Ненад Јездић, па онда Војин Ћетковић. Небојша Дугалић је био архиепископ Данило други, ја сам била Јелена Анжујска. Вероватно би то, кроз генерације, могле бити моје млађе колеге. Увек смо ту за сарадњу и за такве садржаје као што је било „Бањско злато“.

Од свих глумица Народног позоришта у Приштини најближе сте пришли лику „Косовке девојке“ у једном тренутку каријере. Да ли је то оптерећење?

У неку руку може и да буде, али је пре свега задовољство. У ствари, мисија Косовке девојке је светла, и с обзиром на то, она и сија кроз векове. Чак и када се набацује прашина преко тога, онда и даље та мисија исијава, па чак и када се набацује та вештачка прашина. Ако би неко помислио да сам ја на том путу, то би заиста била једна велика, велика радост.

Играли сте широм Србије. Постоји ли још неки њен део који вас посебно везује?

У Београду сам често и била сам у неким продукцијама Народног позоришта у Београду, била сам у представи „Милева Анштајн“, „Лепотица и звер“. У позоришту на Славији смо исто имали неке лепе представе, издвајам „Кабаре“ који је режирао Владимир Лазић. Јесам везана негде за Београд, међутим, доста ме вуче Република Српска, доста ме вуче наш народ који је у нашој најближој дијаспори, од Скадра, преко Сент Андреје до Темишвара.

Смета ли вам када вас колеге новинари окарактеришу као „београдску глумицу“?

Како год они мене да окарактеришу, ја се обавезно представим и назначим да сам српска глумица Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници, јер ми је заиста велико задовољство да сам члан баш ове куће, са свим недаћама, са свим успесима и све то, наравно, са задовољством делим са свим мојим колегама у Приштинском позоришту.

Колико су награде битне за глумца? И глумачке и оне друге?

Награде јесу битне, али најбитнија награда је аплауз публике на крају представе, као и у току представе. То је заиста оно што нас мотивише, што нам даје елана да идемо даље, да напредујемо, да превазилазимо себе, да публици понудимо нешто што они очекују, па чак да идемо и преко њихових очекивања. Награде, рецимо жирија, опет нам буду драге и добро дођу. Једноставно се неко сетио и приметио да за то нешто што радиш будеш награђен. Прошле године сам добила Збиљину награду за допринос у драмском стваралаштву, и то ми је једна посебно драга награда. Састоји се од ручно израшене повеље и једног дивног медаљона који су ручно радили монаси. Ове године сам добила награду „Златна значка“ Културно-просветне заједнице из Београда, такође за допринос у драмском стваралаштву и заиста ми буде драго. Али опет, све то делим са нашом публиком.

Није вам страно говорење поезије. Раде Шербеџија је део своје популарности у бившој Југославији стекао говорењем песме „Не дај се, Инес“. Колико вам то значи и зашто глумци, нарочито млади, то све ређе чине?

Поезија, као божанска форма, се све више изопштава из друштва и не пласира се у толикој мери у којој би требало. Међутим, моја љубав јесте поезија, прво што сам потекла и расла у једној породици где се цени писана реч, а посебно поезија. И отац, и мајка, и брат који је и песник и који је објавио неколико збирки поезије, љубитељи су исте. Ја сам из детињства везана за поезију, јер сам стално рецитовала, стално сам била учесник на такмичењима рецитатора, па ето и са неким запаженим резултатима, чак сам и у монографији 40 година рецитовања у Србији. То ме некако прати, да кажем, из детињства и до дана данашњег волим поезију. Драго ми је када ме позову, рецимо „Панорама - Јединство“ који организују чувене песничке сусрете „Лазар Вучковић“, овде по КиМ, ја са задовољством будем учесник тих сусрета. Наравно, ту су и завичајни сусрети писаца Косовског Поморавља, који су се до прошле године одржавали, и који ће се, надам се, одржавати поново следеће године. Кроз те сусрете деци широм КиМ презентујемо поезију, али и деца у ишчекивању нас, односно песника, припремају за њих своју поезију. Присуствовати свему томе је једна дивна ствар.

Појављивали сте се у неким популарним серијама. Да ли је могло више и чешће?

Мене вуче позориште, јесам била у овим нашим серијама као што су „Бела лађа“, „Стижу долари“, „Истине и лажи“, али нисам се нешто превише на ту страну дала. Доста ми времена треба за позориште и за све ове садржаје којима се бавим. Видећемо, можда се и промени неко расположење у будућим данима.

Готово митска је прича да ми више никада нећемо имати „онакве глумце“. Има ли ко да наследи Бату Стојковића, Гагу Николића, Милену Дравић и остале великане?

Сви глумци које сте поменули су бардови нашег српског глумишта и имају место, заувек ће имати место, на нашем српском звездишту. Међу младим колегама има заиста фантастичних глумаца и ја верујем да ће свака генерација изнедрити понеког Бату Стојковића, понеку Милену Дравић. Већ сада су осведочени глумци, а са искуством и годинама, вероватно да ће се још утврђивати то њихово место.

Будући да вас има свуда, да се дружите са пуно овдашњих уметника, занима ме да ли је свеукупна уметност на Косову и Метохији остала доследна значају и значењу овог простора?

Иначе живимо у времену када је штошта маргинализовано, када се све представља са неке маргине. Сматрам да никада није сувишно пласирање садржаја који ће бранити национално достојанство. Ту је пре свега прозвано моје Народно позориште из Приштине, а наравно, и други садржаји, ја увек навијам за ту причу.

За крај, отићи или остати овде, на Косову и Метохији, у Србији?

То је прилично комплексно питање, а велики притисак се врши на српско становништво овде на КиМ од стране Албанаца. Тај притисак не датира само од 1999. године. Наравно, ми који смо рођени на КиМ и ту провели године и деценије, знамо добро да је притисак вршен и ранијих година, тако да остати на КиМ као Србин није нимало једноставно. Многи су били приморани да одлазе још тих ранијих година, с тим што није баш тако добро познато широј јавности какви су све притисци вршени на српски народ, и зашто су многи морали да оду. У сваком случају, верујем да ће Срби имати неки свој простор на КиМ где ће моћи да живе и да опстају, тамо где неће моћи да се успоставе такве неке околности, вероватно да неће моћи да остану, али ја навијам да буде што више места где ће моћи да опстану и да заиста останемо овде, па да буде неко расположење и у неким будућим данима, годинама, деценијама... Да буде све повољније за Србе и да се сви који су отишли врате. Ето, ја бих то заиста највише волела.

Текст преузет са портала "www.radiokim.net".