Српска култура на Косову 2024: Година пораза и побуне

Објављено: 05.01.2025 21:33

Вишеструко и вишестрано ускраћивање слободе, заточеништво у једноумљу, опортунизам, а у најбољем случају затварање у сопствену културну традицију и проверене националне вредности, без претеране жеље да се упозна и прихвати Друго и Другачије. То је, укратко, контекст у којем већ деценијама обитава доминатни ток српске културе на Косову.

Она је, прошле, 2024. године додатно била оптерећена затварањем ионако недовољно функционалних институција Републике Србије, драстичним погоршањем статуса српског становништва, додатним одливом његовог образованог дела, пре свега омладине. Ионако малобројна, они су ипак били једина публика када је о високој култури реч, пише Александар Дунђерин за Радио Ким.

На први поглед чини се да су преостали српски уметници, интелектуалци, културни посленици заборавили да се њихова сврха постојања губи уколико не постоји континуирани стваралачки сусрет, афирмација критичког промишљања стварности, слобода изражавања, културна побуна. Култура једног народа на једном простору (уколико тај народ заиста жели да преживи на том простору) не сме да се своди само на фолклор, очување традиционалних вредности и културне баштине, а још мање на фингирани дијалог са другим народом који, управо зато што је неискрен, никада неће довести до помирења и будућег суживота заснованог на европским културним обрасцима који, опет, постоје само у политичким агендама, а не у уметничким праксама.

Културе нема без слободе или, ако је она угрожена, без побуне.

Уосталом, најзначајнија српска културна баштина на Косову настала је као израз слободе и побуне, она је непоновљиво, аутентично и оригинално светско културно благо, баш зато што је у своје време била авангарда, што је премашила хоризонт очекивања ондашње јавности.

Због веома специфичне и комплексне ситуације на Косову, и веома тешке за живот, наравно – што је последица у великој мери опортунизма и лицемерја и српске културне и инетелектуалне елите – данас бити слободан српски уметник на Косову значи ходати по танкој линији између уважавања реалности и чина издаје.

Упркос свему
На Косову, упркос свему, и данас живе такви значајни појединци, личности, чак и велики уметници савременог доба.

Један од њих је и редитељ Ненад Тодоровић, радник Народног позоришта Приштина. Управо су две његове представе – „Топ је био врео“ и „Чекајући крај партије“ – обележиле сценску уметност на Косову током 2024. године, а вероватно својом вредношћу могу да се уброје у боље овогодишње представе српских театара.

Постављајући на сцену роман Владимира Кецмановића (премијера 10.12.2023. у Грачаници) који описује опсаду Сарајева током рата у Босни и Херцеговини деведесетих година прошлог века, Тодоровић заправо говори и о српско-албанским односима у овом веку, али пре свега о вирусу краја света који је, по речима редитеља, „већ добрано запосео дневну, ушао у спаваћу, и држи нам свећу.“

Представа се изводи у малом клаустрофобичном загушљивом простору, где не постоји рампа, уз континуиране иритантне звукове (шкрипа, сирена), непрекидно гашење и паљење светала, тако да ни публици ни глумцима ни у једном тренутку није пријатно.

Тодоровић је желео да буде некоректан, тескобу људи који живе на Косову само је појачао, не пружајући им ни катарзу ни утеху, показујући да задатак уметности није да публици скрене мисли са туробне свакодневице, већ да их додатно опомене и оптерети, дарујући им неподношљиве бубњеве апокалипсе. Тако нешто никада ниједан српски редитељ није понудио косовској публици.

Најновијом представом „Чекајући крај партије“ Тодоровић је показао да је природно станиште Бекета управо на Косову, као и да амбијентални театар може да буде естетски избор редитеља у Загребу, Београду, Крагујевцу, али да је он егзистенцијална нужност редитеља на Косову. Провокативност, храброст, дрскост, спремност да се увек изнова изневери хоризонт очекивања гледаоца, да се буде интелектуално супериоран у изношењу бруталних истина, чини Ненада Тодоровића личношћу која ће највероватније бити неизоставни део било ког прегледа српске сценске уметности у будућности.

Ипак постоји и на Универзитету у Приштини
Када би на Косову постојало логично размишљање, упадљиво ћутање професора и студената Универзитета у Приштини крајем 2024. године, изазвало би чуђење јавности.

И професори и студенти имали би двоструки разлог за побуну – с једне стране да пруже подршку колегама са осталих универзитета у Србији (чији су део) који су „у блокади“, а са друге стране да изразе јавни бунт због репресије приштинских власти над њиховим сународницима на Косову.

Бунт ипак постоји и на овом Универзитету, опет захваљујући истакнутим појединцима.

Чита се кришом
Један од њих је и студент четврте године Социологије на митровичком Филозофском факултету. Реч је о тренутно најактуелнијем, најхрабријем, најпровокативнијем, најпопуларнијем српском сатиричару Јовану Зафировићу. Рођен покрај Ранилуга у Косовском Поморављу, студира у Митровици, а ради у Београду, као медицински техничар. Упркос томе, одличан је студент, добитник великог броја признања за свој књижевни рад, претходна књига афоризама „Главом кроз стид“ представљала је Србију 2023. године на Сајму књигу у Франкфурту на изложби „Најлепше дизајниране књиге у свету“.

Међутим, управо та непрекидна путовања на релацији Београд – Митровица – Ранилуг, омогућили су Јовану Зафировићу да боље упозна и сагледа узроке и последице нашег посрнућа, и да их на маестралан начин преточи у форми афоризама и сатиричних прича у нову књигу „Косовски циркус“ која је по многим параметрима обележила књижевност Срба на Косову 2024. године. Објављена као заједнички подухват издавача са Косова, она ће вероватно бити најпродаванија књига са Косова у овом веку. И, што је важније, остаће сведочанство о једној специфичној перцепцији стварности, једном сасвим другачијем наративу књижевности Срба на Косову, оном који сагледава трагедију једног народа у његовом ходу по танкој жици између, како то каже један од рецензената Зафировићеве књиге Александар Ћуковић, „уважавања реалности и чина издаје“.

Као „тачни хроничар наше стварности“ и „профитер нашег посрнућа“, како га види његов колега Зоран Кесић, Зафировић у актуелној српској сатири заузима исто оно место које заузима Ненад Тодоровић у сценској уметности. Обојица су сурови и безобразни аутори чије дело више нервира и плаши, него што пружа задовољство при читању.

Зафировић је чак успео што није ниједан његов колега пре њега: ни у Грачаници, ни у Митровици, ни у Београду, више се нико не смеје његовим афоризмима – они изазивају тескобу и непријатност. Нервирају. Наводе на мисао о неопходности побуне. Зато су неки од његових афоризама исписани на паролама актуелних студентских протеста у Београду и Новом Саду. У Митровици се књига афоризама Јована Зафировића најбоље продаје, али се још увек чита кришом.

Господин Систем
Када је већ реч о побуни, највећи музички догађај у 2024. години била је промоција новог албума митровичког бенда „Шкарт“ „Мистер Сyстем“. „Шкартовце“ и публика и медији углавном доживљавају и најављују као панк бенд. У свету, та музика се данас посматра као културна баштина. Баштина, која, истина, живи, и која се негује у многим алтернативним местима широм планете. Један од тих кутака је и Митровичка рок школа. Из ње су изникли и „панкери“, потенцијални „антијунаци“ новога века окупљени око групе „Шкарт“.

У новом албуму „Мистер Сyстем“ не преовлађују толико звуци панка, а кратке песме су можда и једино што „Шкарт“ повезује са овим музичким правцом. А те речи су и најважније, јер је идеја панка задржана највише у текстовима песама „Мистер Сyстем“. „Шкарт“ у њима потенцира теме сурове реалности урбаног живота, неправде, многих друштвених аномалија, малограђанштине и лицемерја савременог човека.

Већ сам наслов албума наговештава да су песме усмерене против (сваког) система, естаблишмента, да прозивају ауторитете. Политички став, позив на побуну, па и на сукоб, експлицитно је саопштен.

Албум „Мистер Сyстем“ заиста има провокативне стихове. Нису толико сирови (чини се да нема ниједне псовке) и брутални као у традиционалном панку, можда су превише „упеглани“, упристојени, али су веома храбри (ово су најхрабрије песме створене на Косову у последње две деценије), искрени и веома важни у овом тренутку.

Танка линија
Јер бити Србин на Косову, а бити против било ког система, значи ходати по танкој линији између уважавања реалности и чина издаје. И то је оно што повезује Ненада Тодоровића, Јована Зафировића и групу „Шкарт“. То је тај нови наратив у српском позоришту, српској књижевности и српској музици стваралаца са Косова, а тиме и новум у овдашњој уметничкој пракси који заслужује да понесе епитет културних догађаја који су обележили 2024. годину.

Ови аутори својом савременошћу, оригиналношћу, аутентичношћу и естетском и уметничком вредношћу сведоче о постојању урбане културе на Косову, али су такође и личности које имају морални рефлекс да реагују на друштвене аномалијаме. Без обзира на ризик. А ризикују много.

Јер, опасно је ходати по танкој линији између уважавања реалности и чина издаје.

Извор: radiokim.net