Смијех између светова

Објављено: 04.05.2025 16:26

"Bismillah ir-Rahman ir-Rahim" – баш ћу овом арапском изреком коју муслимани користе пре почетка молитве, или пак, неког важног посла, отпочети овај некролог посвећен једној жени. Изрека, баш на арапском језику, уклапа се у личност особе о којој пишем. Почетком априла у Келну је умрла Аида Кожар. У бошњачко-муслиманској традицији и веровању – „она је преселила на други свијет“. Смрт није крај, већ почетак и само пресељење из једног у друго место. Велика уметница и особа која је оставила неизбрисив траг у култури ових простора – посебно Новог Пазара, Приштине, а ништа мање и Келна у којем је последњих година живела и где је мелек (анђео) смрти и уморио.

Одрасла је у новопазарском насељу Луг у угледној радничкој породици, и по сопственом казивању била је опседнута књигама, однсоно читањем. Много је личности из њеног живота утицало на њено формирање, свакако су то њена породица, нана Селима, град са целокупном културом и традицијом, коју Аида није само поштовала, већ користила као инспирацију за целокупно уметничко надахнуће. Студирала је на Филолошком факултету у Приштини и Факултету драмских уметности. Први факултет за породицу, други за себе – јер је било неприхватљиво за средину као што је Нови Пазар у то време да неко студира глуму – један бескорисан факултет од којег не може човек да живи, јер се на глуму гледало као на шејтанску работу. Завршила је и магистерији људских права у Болоњи и Сарајеву.

Аида Кожар је резултат спојене инспирације и утицаја који је оставио Дејвид Боуви, фигура кључна за генерације које су одрастале током 80-их година. Његова елеганција, иновативност и способност преобликовања музике и културне сцене пружили су уточиште многима који су тражили аутентичност и самоприхватање у свијету који често није прихватао различитост. У Боувију је пронашла заштиту и инспирацију, чиме је започела изградњу свог личног свијета. Његова персона, са разноликим идентитетима и визуелним стиловима, постала је кључни елемент њеног уметничког израза. Тако је у сопственом свијету она истраживала идентитете, обликовала границе креативности и са огромном храброшћу изражавала своју јединственост у окрутном простору који не прихвата различитост.

Пркосила је свијету који није подносио ексцентричност, односно који је у њему препознавао страност, лудост и неопевану махнитост, а у коначници – страх. Тако је чудни махалски свијет одбијао њено постојање, понижавајући уметност, и њу – велику уметницу која је магијским и заразним смијехом пркосила матрицама суровог патријархата и свакодневног подсмејавања успаваних караконџула који нису могли да се помире са чињеницом да једна девојка са чудном гардеробом, шеширима, просто речено – чкењама, како би се у Новом Пазару рекло – шета сокаком и не мари. Није њој било лако, како се то нама данас чини, јер је она свој простор освојила и за њега се телом, духом, енергијом и стваралчким вриском свакодневно борила.

У једном разговору препричавала је доживљаје о представама које је играла у српским енклавама на Косову – то су, говорила је, биле њене најбоље представе, на импровизованим позоришним сценама, као што су ливаде, порушене куће, дворишта – за старију публику, углавном деде и бабе, који су остали као последњи чувари својих домова, далеко од цивилизације солидарности – сами и заборављени. У том усамљеном простору она је са жаром говорила о трансформативној и катарзичној улози које позориште има. – Играмо неку представу више не знам ни коју, у дворишту једне бабе, која нас тако пажљиво гледа, на крају плачемо заједно, смејемо се и она нам каже: дођите нам опет. Драма „Ћелава певачица“ Ежена Јонескуа може се играти у правим позориштима, али исто тако и у усамљеним селима за једно, двоје или троје људи.

Аида је уточиште из Новог Пазара, те успаване паланке махалског менталитета, пронашала у Приштини – тамо су је послали родитељи. То су биле оловне године, па је Приштина била и остала сигурна оаза за већи број будућих студената из Новог Пазара: близу и познато. Тај град био је њено место у којем је отпочела свој живот јединствене уметнице. Простор стваралачке инспирације, знања, повезивања са људима, емоцијама и љубавном жару. У једном интервјуу за Радио телевизију Косова на помен Приштине и њеног студирања, она је плакала и видно потресена рекла: ово је град који је мене прихватио – такву каква јесам. Како је поднела све оно што је обележило крај деведесетих година на Косову, рат, прогон, бомбе, убијање, поделе и један по све други град – само њена душа зна?! Она се свом снагом борила за прихватање другог и другачијег и када се резимира њен живот, стварање, уметност, њена непоновљива мултимедијалност – пред очима имамо лик уплакане заштитнице.

Убедила је Муамера Зукорлића, оснивача Интернационалног универзитета у Новом Пазару да покрене департман за глуму што се и догодило. Прва и једина генерација глумаца са овог универзитета у класи Енвера Петровција постала је део ансамбла Регионалног позоришта у Новом Пазару. Била је директорка ове институције културе, њена духовна и уметничка утемељитељка, просветитељка која је грађанима Новог Пазара донела позориште, која је делила бесплатне карте и на улицама људима објашњавала зашто је важно да дођу у позориште и погледају баш ту представу.

У Келну је живела последњих петнаест година и у том граду стварала је уметност на немачком језику. Са брачним другом Удом Пренцелом и сином Елијасом живела је свој живот уметнице без пасоша, јер је њена једина домовина била Југославија – све остале структуре су животни простори са боравишном визом. Зато је њеним одласком отишао још један представник еманципаторске Југославије, изданак изгубљене генерације, пасторче несхваћено и на пола пута остављено – осуђено да жали за временом и домовином која је постојала и више је нема. Дуго година радила је као новинарка за немачки радио WДР програм на босанском, српском и хрватском уређујући емисије посвећене процесима интеграције људи у Немачкој.

Права мултимедијална уметница, писала радио драме, бавила се фотографијом, сликањем, креирањем перформанса и музиком.

Два мелека (анђела) који се налазе са левом и десном рамену бележе добре и лоше ствари које човек чини током живота и на оном свијету положиће рачуне који ће одредити коначно одредиште: пакао или рај. Мелеки који су додељени Аиди Кожар по све су били одабрани, и сигуран сам да су уживали у њеном животу, као што је и она, и да баш њима, више него свима нама недостаје њен смијех – који је обележио њен овоземаљски живот. Смијех као одраз њене душе смирене и задовољне. Кроз свој уметнички израз, она је преобразила шамију и ојице (део муслиманске ношње за жене) у иконе снаге, поноса и традиције, обележавајући пут муслиманске жене ка слободи и самоприхватању. Она је исламском идентитету припадала целим својим бићем.

Глумица Народног позоришта у Приштини од 1997. године са запаженим улогама: Надежда – „Породичне приче“ Биљане Србљановић у режији Ненада Тодоровића, Мулица у „Голубњачи“ Јована Радуловића, докторка Слободанка у „Сабирном Центру“ Душана Ковачевића. На фестивалу „Јоаким Вујић“ 1997. године добила је награду за најбољу младу глумицу, као и признање за монодраму „Силвија Плат“ на „Позоришту једног глумца“, исте године у Никшићу. Режирала је представу „Омер и Мерима“ (2006), потом „Жалосну свадбу“ (2009) по тексту Вехбије Хоџића коју је за четири дана узастопног играња одгледало више од три хиљаде гледалаца. Постхумно Град Нови Пазар доделио јој је Повељу за посебан допринос култури и позоришној уметности. Остају само сећања на наше разговоре у Новом Пазару, Сарајеву и Београду као једна вредна успомена из живота жене која је била највреднији драгуљ уметности који је наша заједничка средина икада имала.

Извор: www.danas.rs