Предраг Радоњић: Власти у Приштини оспоравају нам рад и постојање

Предраг Радоњић: Власти у Приштини оспоравају нам рад и постојање
Објављено: 10.09.2018 10:11

Сасвим објективно речено, водити данас Народно позориште из Приштине са сједиштем у Грачаници готово је немогућа мисија. Ово казалиште на српском језику тек је половина некадашњег театра у којем су Срби и Албанци радили заједно, но у међувремену су се догодили рат, мржња и разарања и успостављен је сасвим другачији статус Косова. О увјетима у којима данас ради ово казалиште и у којима живе преостали Срби на Косову и Метохији, њиховим односима с Албанцима те страховима и размишљањима о перспективама живота разговарамо с директором овог казалишта Предрагом Радоњићем.

Како данас живи Народно позориште из Приштине са сједиштем у Грачаници?

Већ у самом називу увиђа се нелогичност па и трагичност позиције овог необичног театра. Нама је наша матична сцена у Приштини, у позоришту које смо основали и у позоришној згради коју смо изградили, недоступна. Имамо запослене раднике позоришта и чланове ансамбла разасуте од Грачанице преко Косовске Митровице до Београда. И услови у којима сада функционишемо са седиштем у Грачаници далеко су од стандардних. Због малобројности становништва и његове разасутости свако играње изводимо у другом месту. Након премијере у Грачаници, обично обиђемо сва косовскометохијска места где постоје елементарни услови за играње и гледаоци који желе да нас виде. У том смислу ми као и увек делимо судбину наше примарне публике, а то је превасходно преостало српско становништво на Косову и Метохији. Ту су, наравно, онда и бројна гостовања на које желимо да ставимо нагласак у наредном периоду, јер мислим да је веома битно да публика у другим деловима Србије и у региону, па и шире, упозна наш рад. Са друге стране, имамо солидну подршку ресорног Министарства културе Србије, имамо и културну мисију за коју верујем да је обављамо на добар начин и да успевамо да правимо квалитетне представе које привлаче пажњу и публике и медија.

Одвојени светови
Ове године ваше казалиште слави 70 година постојања. Који су значајни датуми у његовој хисторији?

Значај пре 1999. године се огледа у томе да се у позоришту које је основано 1948. у Приштини, поред српске, убрзо формирала и албанска драма, и да су оне функционисале све до рата. То позориште је у уметничком смислу имало своје успехе и падове, али константа је да је његов рад увек зависио од политичког амбијента и међунационалних односа Срба и Албанаца. Од вере у могућност заједништва, преко албанског институционалног иредентизма, до периода Милошевићеве владавине. Тако је и сада: постоје два позоришта, једно је српско Народно позориште у Приштини које ради у Грачаници, као легални и легитимни баштиник традиције и албански Национални театар Косова. Два потпуно одвојена, могло би се рећи и супротстављена света. Нама се оспорава право и на постојање. Наш театар се назива од стране косовских власти илегалним и паралелним. Значајан, рекло би се и херојски период овог позоришта започиње обновом његовог рада 2005., у готово немогућим условима, када је тај задатак на себе преузео бивши управник Ненад Тодоровић. Мислим да у последње време надограђујемо тај рад на добар начин и да га подижемо на нови ниво.

Зашто заправо ово позориште више не ради у Приштини?

У Приштини је од предратних 40 хиљада Срба данас преостало свега неколико десетина стараца и у њој су систематски уклоњени сви трагови постојања Срба. Не само у таласима насиља непосредно након рата и током погрома 2004., већ и у периодима затишја траје перманентно, институционално, тихо насиље са истим циљем. Преживело је само оно што су међународне снаге сачувале, понешто се од уништеног и обновило, али Срба нема више у главном граду најмлађе европске демократије, како западни поборници косовске независности називају Приштину. У том амбијенту поставља се питање за кога тамо да играмо и ко би желео да нас види. Имамо ми своју публику у местима где је преостало да живи српско становништво и мислим да је у том смислу много тачнији назив за наше позориште – Народно позориште Косова и Метохије, него ово сада које носи име града из кога смо протерани.

Тренутно имате више значајних и актуалних представа. Гдје их играте?

Као што сам и напоменуо, у свим местима на КиМ где за то има услова, потребе, жеље и могућности, као што су Грачаница, Косовска Митровица, Штрпце, Зубин Поток, Лепосавић, Шилово… Играмо повремено и за наше изоловано становништво и повратнике у портама манастира, двориштима кућа, руинираним зградама домова културе… Мислим да су нам гостовања у том смислу јако битна, јер верујем да имамо веома квалитетне представе и да је потребно да представимо наш рад и истину о нама и другде. Управо смо се вратили са гостовања у Берлину и немачка публика која је гледала нашу представу „Дантонова смрт“ показала је велико интересовање за услове у којима радимо. Мислим да се о томе недовољно зна. Након тога били смо са Михизовим „Бановић Страхињом“ у режији Небојше Брадића у Рашки и Врњачкој Бањи. Има нас.

Да ли ваш театар на било који начин финанцира или помаже власт у Приштини?

Ми смо искључиво под надлежношћу Министарства културе Републике Србије. Власти у Приштини нас сматрају паралелном и илегалном институцијом и не само да нас не помажу, већ нам оспоравају и отежавају рад и постојање. Косовске институције нам не признају документацију, печате, тако да имамо увек проблема када је потребно да идемо на неко гостовање и пређемо административне прелазе. Иначе, потписали смо протоколе о сарадњи са Народним позориштем у Београду, Српским народним позориштем у Новом Саду (припремамо са њима Гогољеву „Женидбу“), са Народним позориштем у Шапцу (са њима у копродукцији је реализиран „Бановић Страхиња“), а у плану је да до краја године то учинимо и са позориштима у Ужицу, Нишу, Суботици, Крагујевцу…

Које тешкоће морате пролазити као директор овог казалишта?

С обзиром на све што сам претходно рекао о условима рада НПП-а, јасно је да је у питању једно нетипично и тешко руковођење. Ту су и други проблеми са недостатком људства: немамо довољан број глумаца, немамо продуцената и организатора, немамо запосленог костимографа, шминкера, директора технике… У том смислу делимо проблеме са другим позоришним кућама у Србији. Успевамо за сада да се носимо са тим тешкоћама, да их посматрамо као мотивацију не само да преживимо већ и да живимо. Упркос свему.

Како изгледа живот Срба у Грачаници и у остатку Косова и Метохије?

На КиМ постоје средине које, и поред многих сличности, представљају светове за себе и где се ситуација разликује на више начина. Имамо заправо неколико већих целина са српским становништвом које је неко несрећно назвао енклавама: Грачаница, Штрпце и Косовско Поморавље, а ту је и север Косова који је непосредно физички наслоњен на територију централне Србије. Оно што је заједничко за све ове људе је непрестани осећај несигурности и угрожености, који варира од бруталног физичког насиља до перфиднијих, али ништа мање погубних облика институционалног насиља, игнорисања и отежавања живота и рада у периодима када је „безбедносна ситуација стабилна“. Због тога се Срби са Косова и даље осипају и одлазе. Ипак, има и неких необичних и лепих показатеља као што је то рецимо релативно висок наталитет код преосталих Срба. Све док Београд, односно Србија буде овде држала своје институције у просвети, здравству, култури и другде, мислим да има наде за опстанак и очување идентитета и баштине.

Постоје ли везе између Срба и Албанаца у свакодневном животу?

У криминалу и бизнису свакако, на осталим нивоима веома ретко и спорадично, када се пронађе евентуално некакав заједнички интерес. Ми се рецимо можемо приватно дружити са глумцем Енвером Петровцијем и драмским писцем Јетоном Незирајем, али када се ствари преведу у јавну сферу и на ниво потенцијалне институционалне сарадње, оне ту престају. Албанцима на Косову је сасвим прихватљиво и добродошло да угосте у Приштини позоришта из Београда и београдске глумце и редитеље, али не и позориште које се налази на десетак километара удаљености, у Грачаници, и косовске Србе који ту живе и раде.

Колико Србе оптерећује неизвјесна политичка ситуација око статуса Косова и Метохије?

Прилично. Све наде и страхови су у овом тренутку везани уз Београд и одлуке које ће бити или неће бити донесене у бриселском дијалогу. Срби на КиМ претежно своју егзистенцију везују за рад овде у институцијама Републике Србије и то их одржава да остану ту где јесу. Било шта што би то пореметило и променило доживљава се као нешто што их може угрозити. Наравно, увек је присутан страх од насиља екстремних Албанаца и од могућности понављања погрома из 2004. Мислим да је у овом тренутку најприсутнија бојазан да одређени политички договори могу да изазову нове опасности по њих, претежно за оне Србе који живе јужно од Ибра.

Места утехе
Снимили сте документарни филм о српским манастирима на Косову и Метохији. Како они живе након погрома 2004. године?

Мени је неприхватљиво да помислим да се Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка могу налазити на територији неке друге земље осим Србије, да о њима могу водити бригу неке друге институције осим српских и да се могу водити као културна баштина и наслеђе било које стране државе. Ти манастири су у корену културног, историјског, државотворног и верског идентитета Срба, не само оних на Косову и Метохији већ и у целини. То су били и моји мотиви да снимим документарни серијал „Чувари баштине“ и да покушам да упозорим на ове чињенице. Ови манастири се тренутно физички не угрожавају, али зато им се узурпира земљиште, секу шуме, непрестано покушава противзаконита градња која угрожава њихов простор и егзистенцију.

Каква је веза ових манастира данас с вјерницима и колики је њихов симболички значај?

Ми у нашем културном наслеђу немамо виших вредности. То је био можда једини период у нашој националној историји када смо и као држава и у културном смислу били на највишем европском нивоу. Највеће галерије врхунског европског сликарства 13. и 14. века и истовремено архитектонски бисери су ти наши манастири. Њихов симболички значај је огроман, али се не ограничава само на то. Ти манастири су место окупљања, утехе и подршке за преостале Србе на Косову и Метохији, места ходочашћа за вернике и љубитеље културе и историје. И не остављају равнодушнима никога ко их посети.

Снимили сте играни филм „Споразум“ о животу на Косову и Метохији. Када се осврнете, како изгледа тај живот кроз ваше лично искуство, и искуство новинара који је извјештавао с тих простора, посљедњих 18 година?

Сценарио за тај филм управо је проистекао из мог дугог новинарског искуства и потребе да га сажмем у поетичко сведочанство и транспонујем у уметничку форму која је мање ефемерна него што су то новинарске вести и анализе. Припадам генерацији која већ готово три деценије живи у процесу националног растакања, осипања и губитништва… И у томе нам је практично протекао највећи део живота. Био сам сведок и наше бахатости и задртости, лицемерја странаца, злочина Албанаца… Покушавам непрестано да увидим да ли је могуће наћи снагу за духовни преокрет и заокрет од очајавања, песимизма, безвољности и безидејности којима смо окружени. Веома тешко, али верујем да је ипак могуће.

Постоји ли могућност за стварни суживот Срба и Албанаца на Косову и Метохији, за повратак протјераних и расељених Срба и њихов бољи положај?

Некакав суживот у смислу измешаности Срба и Албанаца практично готово да никада и није постојао. Чак и у Титово време, које многи сматрају златним добом међуетничке толеранције. Највише што се досегло је релативно пристојан однос у животу једних поред других. Разлике у језику, вери, култури и обичајима су много веће него што су то биле разлике између Срба и Хрвата у Хрватској или три народа у Босни и Херцеговини, а видимо и тамо колико је суживот реалан. Од суштинске је важности да се очува преостало српско становништво и наша културна баштина на Косову и Метохији. А од наших предака и из наше историје могли бисмо се можда учити веровању о томе како се вековима тај народ могао одржати у вероватно безизгледнијим ситуацијама и околностима.

Текст преузет са портала "http://www.p-portal.net".

Репертоар

  • 19. | НОВЕМБАР | 19:00
    Звечан | Дом културе

    Женидба

  • 20. | НОВЕМБАР | 19:00
    Ранилуг | Дом културе

    Женидба

  • 25. | НОВЕМБАР | 20:00
    Шабац | Шабачко позориште, Велика Сцена "Љубиша Јовановић"

    Уједињење или смрт 1918.

  • 29. | НОВЕМБАР | 20:00
    Шабац | Шабачко позориште, Велика Сцена "Љубиша Јовановић"

    Бановић Страхиња

Copyright (c) 2016. Народно позориште Приштина
Develop and Design by: zombie.studio