Позоришна критика – пише А. Гловацки: Остало је – нећутање!

Позоришна критика – пише А. Гловацки: Остало је – нећутање!
Објављено: 10.06.2021 12:37

Јован Стерија Поповић: 'Ајдуци. Режија Анђелка Николић. Копродукција Стеријиног позорја и НП у Приштини, седиште у Грачаници. Адаптација текста Анђелка Николић и Димитрије Коканов.

Анђелка Николић се уметнички увелико доказала као редитељка на прави начин заинтересована за националну књижевну баштину, како писану тако и усмену. Кажем на прави начин, јер аналитичност са којом приступа сваком од режираних наслова, а овде мислим на заборављене драме Стерије, Нушића и Јоакима Вујића, као и на епске ‘игрице’ са Зидањем Скадра и Женидбом Душановом, показује истинску заинтересованост и поштовање према одабраном делу. Што даље значи преиспитивање свих иманентних му вредносних ставова и реинтерпретирање значења, јер само тако стари текстови остају стварно живи и у савремености.

Овде смо због Стеријиних “Ајдука“, његовог раног драмског дела написаног по народној песми, кратко време радо играног, а затим смештеног у одредницу ‘слабија дела’. Па ипак, ово слабије дело много говори о времену у којем је настало, али успева и да се директно обрати данашњој публици, отварајући дијалог на тему вође, функционисања одређене групе, као и положаја жене/жртве у ратничким сукобима.

Романтично епско третирање хајдука и сам Стерија увелико доводи у питање овом драмом. Његов харамбаша изневерава начела поштеног понашања, чиме изазива све већи отпор у чети. С обзиром да се држе дате заклетве, као и устаљеног шаблона по којем је вођа недодирљив, хајдуци не устају против човека кога све више презиру. Гинући један за другим, показују и отворено жаљење што су уопште ушли у ту авантуру, што су се определили за живот тако далек од онога што су замишљали. (‘Ајдучијо, ‘ајдучијо, ником ниси донела благослова.)

Замајац сукоба у чети је заробљеница Туркиња, отета да би била размењена за мајку једнога од хајдука. Но, харамбаша одлучује да је задржи за себе. Већина хајдука је згрожена тиме. Различити су разлози којима их је писац довео у чету, али ипак их већином гради као поштене, истина наивне момке, који држе до дате речи. Проблем је харамбаша, вођа. До сржи покварени властодржац. Проблем је што му хајдуци остају послушни чак и кад постану савршено свесни с ким имају посла. Тај проблем Стерија не разрешава, он га окончава општом погибијом. Преживљава једино робињица, која изговара громку реплику – Ја нећу ћутати!

Стеријине реченице су једноставне, његов језик је говорни. У такав језик лако је било уметнути бројне цитате којима ће се додатно проблематизовати мотиви текста. На пример делове Упитника за процену ратних стресора (била сам заробљена… убио сам… пљачкао сам… имам искуство киднаповања…), који се мешају са хајдучким описима борби из њихове прошлости. Или транскрипт ТВ прилога о Личкој олимпијади у Апатину у сцени хајдучког надметања. Представу отвара низ цитата, изјава различитих познатих личности, везаних за функцију и задатке вође. Ту су и “Записи о Србији“ Ровинског, и различити говори о важности гусала и гуслања.

Пажљиви редитељско-глумачки рад у поставци оригиналног текста Стеријиног готово да није ни тражио додатке, јер се у оквиру саме игре јасно издвајају све подвучене теме – упитна функционалност хијерархије засноване на моћи и слепој послушности, беживотност и слабост светова изграђених на фантазмима, угроженост током нехумане промоције мачо идеала слабих и немоћних, чија је једина одбрана гласни говор, никако ћутање. Текстуално уметнути делови ипак заоштравају целу причу, градећи контекст из кога је немогуће побећи у сентиментални наратив. Изговарају се из офф-а, преко разгласа, одвојени су од сценске реалности, не ремете је већ је коментаришу и призивају поређење са савременошћу. Њихова функција је јасна, они јако лепо отварају дијалог између сцене и гледалишта, само мислим да их је превише.

Основна уметничка вредност представе је у постигнутом стилу игре, у промишљеној дискретној стилизацији којом се помало наивна прича преводи у израз близак савременом сензибилитету; где је свака реч под набојем изговорена, а свака пауза звони и позива на поређење са данашњицом. Озбиљан глумачки рад Вукашина Јовановића, Игора Филиповића, Драгог Петровића, Драгана Секулића, Николе Ђорђевића, Петра Ђурђевића и Страхиње Бичанина. И Небојше Ђорђевића као харамбаше. И Сташе Николић као Туркињице. Обједињени готово кореографским сценским покретом Исидоре Станишић.

Без декора, без сценске реквизите осим шуме микрофона (сцена А. Николић), у суптилно асоцирајућем на епоху костима (Олга Мрђеновић), разоткрива се национална митологија. Без изругивања ликовима, озбиљна прича евоцира време које је породило ово данашње време, уз бисерну сцену гусларске вечери уз ватру, транспоновану кроз музику Ирене Поповић Драговић и Николе Драговића.

(ПС Представа гостује на сцени Култ 9. и 13. јуна.

Текст преузет са портала "nova.rs".

Репертоар

Copyright (c) 2016. Народно позориште Приштина
Develop and Design by: zombie.studio