Посете српских уметника Косову - на путу и препоне, на циљу исконска радост

Објављено: 24.10.2024 10:55

"Неко наш је дошао код нас". У овој реченици осликано је, како је пролетос рекао за Косово онлајн глумац Петар Божовић, како српски народ на Косову доживљава када их посети неко из централне Србије. Непосредан контакт са глумцима, писцима, сликарима.., према утисцима публике у српским срединама, доносе огромну количину љубави и разумевања, оно што им је у ова времена преко потребно. Да ли је изводљиво да српски уметници чешће гостују на Косову? Пише: Душица Радека Ђорђевић

Далеко од тога да не долазе у Велику Хочу, Пећ, Грачаницу, Лепосавић, Северну Митровицу... Опет, свако у српским срединама би пожелео да то буде "редовно".

Глумац Светозар Цветковић који је последњи пут на Косову био у Грачаници поводом промоције књиге „Са Цвејом“, посвећене глумцу Бранку Цвејићу, рекао је своју истину: долазити на Косово "никада није довољно често".

Истина је и, на шта указују саговорници Косово онлајна, да није иста процедура када нека позоришна трупа треба да отпутује у Врање или у Грачаницу, као и да се писцима дешава да не могу да пренесу својих десет књига када крену на промоцију негде на Косову. Уосталом, иако су припреме за гостовања на северу Косова представе ‘Књига о Милутину’ биле детаљне, власти у Приштини су на крају екипи београдског Звездара театра у мају забраниле улазак на Косово.

Директор Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници Предраг Радоњић каже за Косово онлајн да људима на Косову који су и безбедносно и егзистенцијално, па и културолошки и идентитетски угрожени пуно значи непосредна комуникација са уметницима.

"Њима свака посета из Београда, сваки вид пажње, поготово када дође нека мало познатија личност пружа осећај да нису заборављени и да неко мисли на њих. Обавеза је свих нас из културе, а и државе Србије да то подржавамо и да негујемо такву културну сарадњу", каже Радоњић.

Културни живот на Косову, указује, постоји, долазе писци, сликари, глумци из градова из централне Србије, али те посете прате и одређене административне препреке.

“Није исто отићи у Врање или у Грачаницу. Постоји нека врста административног притиска са којим Срби живе све време, а то је да ће се искористити свака евентуална мањкавост у документацији, у процедури, да се нешто одбије под изговором да је то само због тога, а не због нечег другог. Међутим, и ми и све наше колеге које се баве организацијом културних дешавања из других делова Србије успевамо у томе”, наводи Радоњић.

 

Додаје да је свакако потребна извесна доза информисаности и опреза приликом организације, али да су гостовања могућа, о чему говоре бројни примери културних догађаја на Косову.

“Није једноставно, има отежавајућих фактора, али је могуће. Када се изводи нека представа у сали је заиста посебна енергија и све колеге које су долазиле код нас су то осетиле и коментарисале. У малим срединама људи буквално имају осећај као да им је неко дошао на славу, у њихову кућу и према тим људима се односе са срећом, са пуним поштовањем, са јако добром и позитивном енергијом и заиста нико ко је био на Косову и Метохији у последње време, ко је гостовао са својим представама, својом изложбом, књигом или било којим другим поводом није отишао исти као када је дошао”, каже Радоњић.

Он одаје посебно признање Дому културе у Грачаници, који је, како каже, једна врста стожера, централна институција која се у највећем броју случајева бави организацијом посета из централне Србије и региона.

“Свакако да би то могло да буде и израженије. Углавном су у питању представе и догађаји који се реализују уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију или неки пројекти Министарства културе, а има наравно и самоиницијативних дешавања и догађања. Народно позориште у Приштини настоји да има развијену сарадњу која се очитује и у међусобним посећивањима са позориштима. Код нас су гостовала позоришта из Ниша, Крушевца и из других делова Србије. Прошле године су нам биле колеге из Никшића и Херцег Новог код којих смо ми такође гостовали”, наводи директор Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници.

Председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић каже да писци из централне Србије иду на Косово, а да би требало и чешће.

"Потребно је плански, системски и институционално осмислити начин на који би то присуство било повећано, како би могле да се задовоље културне потребе људи који тамо живе. Мислим, међутим, да с оне друге стране нема саговорника који би те потребе желео да испоштује. Он не жели да поштује ни ове које се тичу хране, здравства, социјалне заштите... То је ужасна ситуација", каже Јанковић за Косово онлајн.

Када било који књижевник дође на Косово, како истиче, сала је увек пуна и оствари се посебна врста емоције.

"Није то обична публика, нарочито околности диктирају да то и не буде обично књижевно вече или обично представљање, обична трибина, обичан разговор… Доле ништа није више обично, не нашом кривицом", огорчено каже Јанковић.

У светлу свега што се дешава на Косову, како додаје, проблем културног живота није изузетак. Како је закомпликован свакодневни живот српског народа на Косову мерама које су, каже, незабележене у новијој историји а које спроводе приштинске институције, тако се дешава и са културом.

Приликом одлазака писаца на Косово, указује, некада постоје административни проблеми различите природе, некада их не буде.

"Углавном их има ако носите књиге са собом. Логично је да носите књиге и за публику и за презентацију ако приређујете књижевно вече или учествујете у књижевним програмима, а оне на административним прелазима створе одређене проблеме.То је један пар рукава. Други пар је да сва штампа, рецимо наше Књижевне новине не стижу до наших претплатника зато што су штампане на ћирилици, или: ‘адреса непозната’, ‘немогуће је утврдити адресу’, разни су изговори по којима нам се враћају. Као и када шаљемо књиге библиотекама у виду донације, и оне се враћају, односно не буду примљене, нарочито ако су писане на ћирилици. На то смо више пута указивали у писаној форми и међународној заједници и установама културе у Европи. Упорно се негирају најосновнија људска права, јер то је право да говорите својим језиком или да читате на свом писму", каже председник Удружења књижевника Србије.

Крајем септембра, на свечаностима посвећеним Лазару Вучковићу, истиче, делегација српских писаца, међу којима је био и потпредседник УКС Видак Масловарић, обишла је Пећ, Пећку патријаршију и Призрен.

"Друштво књижевника Косова и Метохије је колективни члан Удружења књижевника Србије као еснафска организација српских писаца на КиМ, који су наравно чланови и појединачно. Ми смо у сталној вези с нашим људима, присутни смо појединачно на различитим манифестацијама које се организују на КиМ, а наравно да су оне сад у светлу свих ових догађаја редуковане, што је разумљиво. То је још у приличној мери преостало нетакнуто, али претпостављам да ће се приштинске институције у том свом, можемо слободно рећи, терористичком приступу стварима и у односу на стварност коју Срби проживљавају сваки дан вероватно сетити и установа културе и културно уметничких програма и садржаја који се тамо одвијају", наводи Јанковић.

Постојала је идеја, открива, да се седница управе УКС одржи на Косову, јер је у управи увек и члан из Друштва књижевника Косова и Метохије, али се испоставило да је и то створило одређене административно-техничке проблеме.

"Зашто сви, зашто 20 људи, а зашто ту? Не желећи да нашим људима тамо направимо додатни проблем или да дајемо некакав повод да они буду изложени било каквој врсти малтретирања, засад смо одустали од те идеје", каже Јанковић.

Културни живот Срба на Косову, према речима Живојина Ракочевића, књижевника и директора Дома културе „Грачаница“, ограничен је суровим правилима гета.

"У гетима не може да се говори о нормалном развоју културе. Изгубили смо град, галерије, библиотеке, наше позоришне сцене, изгубили смо мирис града и у таквој ситуацији атмосфера у којој сада живи наша култура је крајње рестриктивна", каже Ракочевић за Косово онлајн.

Оно што даје наду, како додаје, је то што су се градови некако обновили у микро срединама.

"И оно што је најважније је да су неки од наших културних центара развили до те мере да имамо избора. Основна ствар у култури и у животу и односима је да имамо избора. Што се тиче културе на Косову и Метохији она је наша једина истинска слобода и у њој имамо избора", наводи Ракоћевић.

 

Ограничења су, каже, постављена још 1999. године и она се само умножавају и усложњавају препрекама.

"Што одсутством инфраструктуре, што том атмосфером која се креира и сталном поруком да је култура опасност, да је духовност опасност и да је оно што је друго и другачије опасност. Препреке су различите и постоје на различитим нивоима. Када писац из Скопља узме десет својих књига и када му на Ђенерал Јанковићу узму девет, а он дође на промоцију у Грачаницу са једном и када тај Милутин Станчић мора да се сналази и да иде назад да остави својих девет књига негде успут и да поручи свом пријатељу: ‘дођи ти па пробај да прођеш Ђенерал Јанковић са мојих девет књига да бих дошао на промоцију, да имам да поклоним пријатељима’, онда је то једна од слика у којој ми живимо", прича Ракочевић.

Друга слика је, каже, то што нема слободног промета и што књиге морају да се шверцују.

"Прибојавате се да ако имате некаквих пет публикација да ће неко да вам их одузме. Не могу да се сетим кад нам је поштом неки писац послао књигу и да је та књига дошла, то је трећи проблем. Прођу неке књиге на латиници, али постоји нека сила, неки невидљиви етнички читач који како види књигу на ћирилици то заустави. Дакле, то је милион ситних ствари и дуплих и троструких администрација у којима морате да се сналазите. Али то на крају уопште није важно. Најважнија је ствар да ви уђете у ову салу која је иза нас, да у тами те сале доживите нешто лепо, да доживите катарзу, да имате осећај да сте у граду и да ништа није изгубљено", закључује Ракочевић.

Извор: www.kosovo-online.com