“Чекајући крај партије”- комад транспонован у идеални простор катастрофе, у косовски простор

Објављено: 25.06.2024 20:10

Чекање је узалудно, јалово, кукавичко, заглупљујуће. Није важно шта или кога чекаш – ноћ, Њега, Наше, нове боље генерације…. Тако гласи притајени укор Семјуела Бекета, аутора драма „Чекајући Годоа“ и „Крај партије“, које је редитељ Ненад Тодоровић синтетисао у јединствен театарски приказ „Чекајући крај партије“.

Ова представа Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници премијерно је крајем прошле недеље одиграна у Грачаници, а прво репризно играње имала је синоћ у Звечану.

Стање препуштености, бесмисленог постојања у простору и времену, заробљености у вакууму сопствене празнине, без потребе за логичким промишљањем реалности, без потребе за икаквим промишљањем ичега, а опет са потребом за упорним, млитавим, летаргичним постојањем упркос свој непотребности и бесмислу у коме се постоји – све су то Бекетова запажања на којима је установљен Театар апсурда.

У овој храброј адаптацији, Тодоровић је „чекање Њега“ заменио „чекањем Наших“ који никако да стигну „Овде“. Дође с времена на време неки њихов дечкић, да чекаче обавести о потреби за додатним чекањем и обећањем да ће „наши“ стићи сутра. У то обећање се верује. Више се верује том обећању, него апокалиптичној реалности, која је у овој адаптацији, маестрално описана сценографским решењем.

Тодоровић неће сцену. Хоће амбијент и тиме компликује извођење и долазак публике којој је потребно нацртати где се представа изводи. Посебно је „занимљиво“ глумцима које по „сцени“ јуре авлијски керови изиритирани Лакијевим режањем. Цела екипа са све публиком је подређена такође и милости неба… Хоће киша, неће киша… Једно је сигурно – крпељи се радују његовој адаптацији.

Овакав поступак је како то каже сам редитељ чиста „дрскост“ у опхођењу са Бекетом.

„У Грачаници нам се рецимо десило да су овце блејала тачно на репликама на којима је било потребно да реагују… Било је ту двадесетак оваца и пас овчар који је јурио глумце по том простору. Овде смо имали једног пијаног гледаоца… И пса који лаје али је мени важнији гледалац… Сместили смо Бекета у свет Томаса Берхарда – како је он фарсизовао трагедију, тако смо ми пробали да вашаризујемо фарсу“ каже Тодоровић. Следеће је вероватно трагедизовање вашара….?

За Тодоровића је јако важно било транспоновање драме ван позоришне сцене. Колико је то добар концепт, открио је вероватно случајно јер су у протеклим деценијама, у жељи да репертоар покажу и публици у најудаљенијим српским срединама у којима нема сцене, силом прилика представе постављали буквално свуда – по двориштима, црквиштима, разваљеним кућама, на згариштима.

„Тада смо наше представе стављали у да тако кажем неке друге просторности. Овде сам од првог дана, много пре прве пробе, знао да ћемо га сместити у неки простор вашаришта, на места где се људи окупљају, где возе аутомобиле, где је деконцентрација огромна и јако је било важно, оно што је ретко у српском позоришту, а то је да се направи једна чисто жанровска представа“.

Глумац Никола Станковић је „Владимир“ мада тврди да смо сви ми владимири јер нас срећа нервира и не умемо са њом ништа да урадимо.

„Ми чачкамо публику. Кренули смо од потпуног реализма када смо почињали да радимо и онда смо полако, уз Ненадове инструкције, дошли до те циркусијаде, кловнијаде…. Знали смо све време у ком смеру идемо“ прича Никола.

За то време, Тодоровић је у полемици великој, каже, са директором позоришта који инсистира на постављању представе на сцени и да је играју у остатку Србије.

„Мене то не занима. Овај емпатијско сударни однос, скоро свађа са гледаоцем… Овај комад је транспонован и смештен у идеални простор катастрофе, у идеални простор несреће… И то је косовски простор. Даље ме не занима. Занима ме само како ће гледалац да сазна да је прах и пепео и то је оно што је мене вукло да ту идеју спроведемо до краја“.

Иако Тодоровић овај сусрет театра са гледалиштем, у једном тренутку карактерише као свађу, она то ипак није. Наиме, у једном моменту, Естрагон и Владимир напуштају „сцену“ и ушетају у публику. Загледају је, посматрају, чудећи се зашто толико дуго ћуте. Чак и када њихово обраћање публици крене да наликује на отворени подсмех, публика, наравно и даље ћути. Занимљиво је колико непријатности и неке постиђености тај (не)покушај интеракције, уме да изазове у гледаоцу. То је Бекетов дух. До краја изашао пуштен из боце на косовски ваздух који му феноменално прија.

Зашто Косово?

Зато што „ништа није смешније од несреће… Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Да, то је као смешна прича коју чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо”.

Ова представа последња је у сезони Народног позоришта Приштини. Јесењу сезону ће, каже отворити играњем ове представе у ПЛеметини, где је гостовање отказано због лоших временских услова.

Детаљи о представи…

Адаптацију су урадили Ненад Тодоровић и Бранислав Недић.

У представи играју: Никола Ђорђевић, Никола Станковић, Милан Поповић, Ђорђе Велимировић, Снежана Џоговић

За сценографију представе „Чекајући крај партије“ били су задужени Бисенија Терешченко и Самуел Мголомбане, костимографкиња је Јелисавета Татић Чутурило, сценски покрет је решио Небојша Громилић, а музику Владан Павић, Ненад Тодоровић и Никола Станковић.

Музичари: Владан Павић, Алекса Мирић и Лука Стојановић.

Извор: radiomitrovicasever.com