Била сам и остала своја

Објављено: 19.07.2024 11:15

Родитељи су ми усадили борбеност и независност од било кога, а у исто време и одговорност према свему што радим. Особа сам која сама крчи свој пут и бори се за себе

Тамара Томановић за кратко време успела је да остави дубок траг на позоришној сцени Косова и Метохије. Након дипломирања и мастера започела је глумачку авантуру у Народном позоришту Приштина, институцији од великог значаја за српску заједницу на Косову. Свака нова улога била је корак напред у њеној каријери – од епизодних рола у ТВ серијама ,,Војна академија“, ,,Радио Милева“, ,,Клан“ и ,,Сенке над Балканом“ до главних ликова у захтевним позоришним драмама попут ,,Поломљеног ребра“ и ,,Она која распушта војске“. Упркос бројним изазовима, истрајно гради каријеру, вођена љубављу према глуми и дубоким уверењем у значај културе и уметности.

Како је изгледало ваше одрастање у Косовској Митровици и како је тај период обликовао вашу каријеру и животне вредности?

– До моје седме године живели смо у јужном делу Косовске Митровице, а након рата 1999. прешли смо у северни део. Иако сам дете које је расло под таквим околностима, морам признати да сам имала срећно и лепо детињство. Одмалена сам била окружена љубављу, била сам врло зрела још као девојчица и увек сам знала шта желим. Родитељи су ми усадили борбеност и независност од било кога, а у исто време и одговорност према свему што радим. Била сам и остала своја, особа која сама крчи свој пут, која се за себе бори. Вероватно ме је скуп свега тога довео до положеног пријемног испита, па првог ангажмана у позоришту, затим и уговора.

Колико вам је било тешко да балансирате између живота у Београду, Грачаници и Косовској Митровици?

– Колико год да је некада физички тешко и да уме да сустигне умор, бавим се најлепшим послом на свету. Толико сам захвална што је баш мени запао такав, леп, живот, уз успоне и падове, уз лепе и оне мање лепе моменте, уз дивне људе у сва три места на којима проводим време, да би било непоштено жалити се. Пробе, представе, дивна публика, моји суграђани у Митровици, неки блиски људи који недостају, затим начин живота када сам у Београду, све сам то ја и то ме и дефинише. Тренутно не умем другачије. Путовања обожавам, стално сам активна, окружена људима, испуњена сам, што је најбитније.

Који су највећи изазови с којима сте се сусрели као глумица у Народном позоришту Приштина?

– Мој пут у приштинском позоришту је заиста леп и плодоносан, уз све изазове. Свака представа је била својеврсни изазов и напредак. Каријеру сам градила стрпљиво, корак по корак, учећи од старијих колега, тражећи савете. Грешила сам, али и из тих грешака сам извлачила лекције. Највећи изазов је био одиграти премијеру представе ,,Бајпас Србија“ након очеве сахране. Након те вечери схватила сам колико сам заиста јака. Мој константни рад на себи, одговорност и упорност, довели су ме до главне улоге – Лисистрате у представи ,,Она која распушта војске“ у режији Бобана Скерлића. Након тог изазовног процеса открила сам нешто ново код себе у глумачком смислу, а и у животном. Свака представа нам отвори нека нова врата срца и душе.

Како је било радити на представи ,,Поломљено ребро“ о злостављаној жени?

– ,,Поломљено ребро“ је представа која је толико истинита и болна, а у исто време буди наду да ће жртве психичког и физичког злостављања успети да се извуку из тог пакла и наћи потребну помоћ и подршку. Било је тешко јер се, као глумица, морам пребацити у живот лика, а, опет, мора постојати отклон, што је у овој представи немогуће. Након сваке одигране представе осетили смо повратну реакцију, што је и поражавајуће јер је у публици било доста жена које су на исти начин доживеле све то. Надам се да ће та представа имати дуг живот.

Како се носите с једном тако тешком темом коју обрађујете кроз свој лик?

– Врло емотивно то схватам и душа ме боли јер живимо у свету где је насиље у великој мери заступљено. Надам се да ћемо на овај начин успети да променимо макар делић свести код људи јер позориште томе и служи, да утиче на свест људи и да их мења. Велика је одговорност када нешто тако играте, али ако је макар једна жена након представе одлучила да пријави насиље и прекине то мучење и тортуру, онда има наде.

Које књиге су имале највећи утицај на вас као особу и уметницу? Да ли имате омиљени жанр или писца?

– Омиљени писац ми је Марио Варгас Љоса, обожавам његове књиге, начин писања и теме које обрађује. Има толико књига које волим и које су утицале на мене, али је ,,Ситнице које живот значе“ књига којој се увек враћам када сам тужна и која ми враћа веру у живот и добре људе.

Како видите мисију Народног позоришта Приштина и какав је његов утицај на српску заједницу на Косову?

– Не умем да вам опишем речима колико сам срећна, поносна и захвална јер сам глумица Народног позоришта у Приштини, са седиштем у Грачаници. Мислим да је огроман значај постојања такве институције. Сва места у којима играмо, у различитим условима, погођена су ситуацијом која нас прати од 1999. Иако смо протерани из своје матичне куће, вредност нашег позоришта није опала, напротив, постала је још већа, баш због мисије коју наше позориште негује и народа који једва чека да одгледа нашу представу. Знамо да без културе нема ни народа, зато мислим да је наше позориште ту да врати веру и наду и пружи утеху нашој публици широм Косова и Метохије.

Шта вас највише мотивише да наставите да се бавите глумом упркос свим изазовима?
– Љубав и увек љубав. Душко Радовић је рекао: ,,У животу је довољно бити паметан само два пута: кад бирате занимање и брачног друга“, тако да сам ја била баш паметна када је мој посао у питању. Сваки тренутак током досадашње каријере је драгоцен, а верујем да ме чекају још дивније улоге, представе, снимања и да моје време тек долази. Осећам да ме чекају велике ствари.

Инспиришу ме несхваћене жене

Да ли имате неку улогу о којој маштате?

– Тренутно маштам о томе да направим монодраму о Проклетој Јерини. Та идеја ми се јавила док сам читала неке историјске књиге о зидању куле у Смедереву, а и док сам читала књигу Љиљане Шарац, која је о њој писала с толико љубави да ми је пробудила инспирацију да сазнам још више о њеном животу и томе зашто је, уместо Ирина, зову Проклета Јерина. Инспиришу ме жене које нису биле схваћене у своје време. Има у њој, као у жени, много више него што је показивала људима.

Извор: borba-online.rs